20-IX-1999.
Нема имејлова данас, осим што АманБре јавља да је једног из Отпор!а пребила мурија у Крагујевцу, наводно „ваш скуп није пријављен па је илегалан“ и око техничке стране јављања - члан оданде би морао да зове фиксним, јер би мобилним коштало превише за њега, а неко у Београду би морао све да снима па одатле да прекуца чланак. Порука на такве теме има доста, закувава се код куће.
Поподне сам одвезао Нину и Лену до неке ординације да их провере и вакцинишу за школу. Некако смо убедили сестре да датуми у њиховим књижицама значе оно што значе - овде никад нико није видео датуме са римским бројевима за месеце и то још у средини. И за сваки случај су им дали по бустер дозу против великог кашља, скроз непотребно. (после су свеједно обе прележале баш то) Али сад могу у школу. Обе школе су довољно близу да може пешке, али то је релативно. До средње има четири ћошка, до основне шест, али је дужина ћошка овде, формално ван града, поприлична. Тако ће обе морати у школу школскибусом, који стаје доле на ћошку, две куће одавде... али то је низ брдо, па преко потока.. сто метара.
То „формално ван града“ има административни значај. Град је један од вирџинијских самосталних градова, није део округа, а седиште округа је у њему... Граница између града и округа је у суседној улици, те нисмо у граду. Грег је објаснио да је то битно јер су у округу боље школе. После смо сконтали да округ има више пара, јер у њему живе ови богатији, као што је он, у тим раштрканим насељима, док у граду живи студентарија и пензионери и баш сиротиња. Више пара, боље школе.
Лена још не говори ни речи енглеског. Штагод да је било на оном цедеу са „fish for dinner, please“ није много помогло. После је причала како је тог првог дана у школи бленула као теле, ништа није разумела, само је радила шта и други раде. Онда је за ручком дошла учитељица да је пита „are you finished?“ и то је укапирала. Ту ју је кренула карта. За месец-два је говорила енглески као матора.
Фотку сам снимио неким једнократним пластиканером - види се по тамнијим ћошковима. Пошто није дигиталан, имам само позитиве - ни не сећам се да ли смо и видели негатив. Преживела су четири снимка. Ово је Лена пред школом, првог дана. Отприлике трећину школског земљишта заузима паркинг. Обожавам како у крају свуда има шуме.
Спомиње се: АманБре, Грег Рубентал, Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), на енглеском