Пријемни за Академију, у Кнез Михајловој. Дивно јесење јутро, није врућина. Боса је покушавала да се упише на глуму, ја на филмску режију. Видео сам ту и Соњу Кнежевић, која је играла Офелију тог лета на Дубровачким летњим играма, са тачно шеснаест година, како ваља. Како ми је после испричала Боса, кад су је питали који је монолог спремила, рече "па Офику, наравно".
Нисам прошао. Требало је да збућкам сценарио са скелом на реци, са нешто кола и трактором, са неколико живописних путника, све само чека да се деси нека драматична пиздарија. Тај потенцијал сам издувао, претворивши то у јефтину комедију, и схватио притом да нисам за уметника драмских размера. Избегавам драму кад год могу. Театралност и драмљење осећам као претеривање, а и више ми се свиђала техника и шта све може, него оно што се њом ради. Тако да се нисам много једио - чекало ме место на ПМФу у Новом Саду. А и главна дилема, шта ћемо ако не будемо студирали у истом граду, је решена.
Устопирао сам М.Т., ког сам знао са оних такмичења и фестивала, ал' сам касно скапирао да ће да сврате до неке тетке на пола пута до Новог Сада. Седео сам с њима неко време (занимљиво, Словаци) а онда ухватио аутобус.
И ту је био крај моје филмске каријере. Покушао сам, реда ради, и наредне године. Схватио сам да је ипак математика луђа од филма, а овде да би нешто направио мораш да пијеш погрешна пића на погрешним местима са погрешним људима само да би добио паре да снимиш филм. Који ионако испадне погрешно, а не како си хтео.
Тих дана је угашен Дом, буквално, након другог, већег пожара (случајно баш у понедељак кад нема публике, ни диско ни игранка). Штета, офуцана стара зграда је баш имала шмек, на јучерашњи дим и успомене. И уместо да га већ једном људски обнове, ипак је то стара зграда од бар осамдесет година, сруше га и крену да зидају нов. Слеш је прешао у амфитеатар позоришта до краја лета. Шанкер је био онај исти. Појавила са минивалом, сва крецава, па је овај само рекао "казаћу оној твојој да сам те видео са другом рибом". Сад да ли је стварно није познао, или се зајебавао.
Те вечери је била готова велика ера рокенрола. У диску се пуштала "Уна палома бланка" од Селекције Џорџа Бејкера, што је приглуп песмичуљак са бајаги шпанским рефреном, и капија је тиме отворена. Убрзано је изгуран рокенрол и кренула је диско музика - једна, друга, трећа, некакав хасл, па кунг фу и којешта. Још смо неколико пута долазили док је Слеш држао диско у некој сали поред цркве, ал' то напросто више није било то. Силом бедом постајемо кафански људи. Бирамо, наравно, кафане без музике.
Ту негде ми је остало пар метара траке, 2х8мм у боји, ваљда Агфа (да, Агфа), па сам снимио један кратак од можда пола минута. Види се део откуцане странице, где пише „директор“ и подвучено место за потпис. Појављује се пенкало у руци, које узима залет, ниски старт, вежба почетак линије, заузима почетну позу, спрема се пешес пута док на крају не удари крст.
Филм се звао „Седам пута мери“, (...једанпут сеци), што је народна пословица са поруком да треба добро промислити пре него што се нешто неповратно учини. Био је приказан и на неком аматерском фестивалу (дакле можда је ово било и прошле године), а у програму се звао „Седам пута Мери“. Ау што сте знали шта пишете, а што сте укључивали главу... Мада, таквих грешака је увек било, то је нормална појава, колико пута је име аутора постало део наслова, ихај.