12-I-2002.
Овде ми је прилично мутно са датумима, јер за цео месец имам само шачицу имејлова. Да ли се нешто скршило, или сам селио са једног диска на други... имам упозорење од Ртлинка о квоти за имејл, али не верујем да је до величине порука, јер смо све вукли кроз Брексин ФТП негде, ваљда на њеном сајту.
Фотке са путовања носе датум 18. што би значило да сам отишао 15. и вратио се 17. Пошто је она у Пенсилванији, што је око 200 миља, ништа страшно - постајем искусни дугопругаш за воланом. Изричито се сећам да сам слушао неки говор из уста GW2B (двојка се додала касније, ака Gulf War 2), где је богорадио да се уједине разне завађене службе, типа Ције и Енесеја, под један кров (да не би опет погодили кинеску амбасаду). Израз „домовинска безбедност“ је поновио бар десет пута. Е сад, питање је кад је изашао са формирањем тог министарства, канда у Стању уније, а тај говор је био 29.; обраћао се нацији преко радија 12. дакле то ће бити. Премештам ово, отпутовао сам 12. и вратио се 15.
Видим да је пуштан увоз за ЕОНС око 16:00, ал' то су радили ови у Лејвору а ја добио накнадно. Моје поруке на УАу се завршавају око подне, а промене у коду почињу око 21:00, што ће рећи да сам ручао и кренуо.
Време онако, облачно ал' без кише, ту и тамо понека гомилица снега. Сећам се да ми је понестало воде у лименкама (од Гиниса, частио ме пролетос ЈуеСКру што сам им решио неки проблем), које користим као пепељаре. Корола ми је стигла без пепељара, мора да је претходни власник био антипушач, па сам се овако сналазио. Наточио сам на последњој пумпи на излазу из града а у леву лименку натрпао грудву снега, таман послужило.
Вожња лагана и досадна - једино се сећам да је моронов говор кварио уживанцију док сам пичио дозвољених 70 миља на сат кроз оно парче Западне Вирџиније. Њену кућу сам лако нашао, само сам прошишао за десетак метара.
Чекао ме лептоп, па смо и импровизовали сто за мене, отишли на ручак. Тера неку грдосију од кола, мислио сам да такве више не праве, нешто америчко, црно, подугачко, бајаги елегантно и за сваки случај га паркира подаље, да јој га неко не огребе на паркингу.
Видим да је лево од тастатуре држала пепељугу, типично америчку, а другу није имала па сам користио малу лименку од коке (не бих рекао да сам то пио). Мада се и не сећам тачно да ли је још пушила, канда јесте, а можда је и недавно престала, изгледала је округлије него пре пар година.
Та типична пепељара има жљебове за цигарете по средини, па је у једном смислу безбеднија - неће да испадне - али је у свим осталим трапава: пази како хваташ. Један погрешан потез и прсти улећу у пепео.
Онда смо навалили на посао - инсталисао сам све и свашта, пре свега на Змајчека (лептоп ће доћи касније на ред). Гледали смо да имамо исту структуру директорија, да бисмо се добро синхронизовали. Кренуо сам и да се помало упознајем са ВУМом, и са оним ИнТуше додатком за адресе и контакте, ту ће доћи спортисти кад кренемо да правимо СпидКенвес.
Увече смо се нашли са Кристином и још једним из месне фокс групе за вечеру. Још ми не иду у главу неке навике домородаца око клопе - једу салату као антре (предјело у европском смислу) а не уз антре (главно јело у америчком смислу, ех збрке). Мало сам штрпнуо од своје, и сачекао главно јело, паркирао салату та тране и лепо вечерао по нашки.
Штогод је привилегија да се сретнем са Кристин, ипак је она некакав гуру, (ко)аутор неких важних књига, од којих једну имам (и то у два примерка, пошто је један стигао са десетак страна одштампаних дупло, то смо оставили ЈуеСКруу, а мој примерак је овде). Било је мало чудно кад смо се и формално упознавали, јер знамо се одавно онлајн, па сам нешто смрсио на тему тога да су нам преци били цимери у истим конц логорима, што је наишло на наглу тишину. Пар година касније ми је синуло да су то јеврејска посла, они напросто не воле да их подсећаш да тамо нису били само они, и да у ствари немају монопол на то, колико год да покушавају да га направе. А и мислио сам само фигуративно, мој деда је био ратни заробљеник, не логораш.
Брекс ми је узела собу у неком хотелу, пар миља одатле - још ми није јасно како сам је нашао следећи дан, нити како сам обе вечери нашао хотел, јер у целом крају нема баш никаквих оријентира. Држао сам се општег осећаја како иду река и аутопут, и где сам у том троуглу. Соба је била океј, мало хладна и суморна, такво време и такав поглед кроз прозор. Ал' ту сам ионако само спавао. Можда сам понео лептоп па мало шврљао, не сећам се баш.
Следећа два дана смо мало радили, мало ишли да клопамо, мада не баш сваки пут - први доручак су били сендвичи, „шунка или балоуни?“. Тај балоуни је у ствари паризер, који се овде зове болоња, ал' пише италијански са гн, што опет нико не зна како се чита, па се сналазе оваквим надимком. „Балоуни“ такође значи „којешта“, „измишљотина“.
Једном смо клопали у правом дајнеру, са седиштима нешто као из шинобуса, ма све је имало тако железнички призвук а можда је и направљено од вагона, тај фоклор. За ручак је био прави амерички хамбургер, са све сунђерастом земичком и просеком од хиљаду крава у средини, скроз тај угођај. Ту смо расправљали о великом пичвајзу од зимус, кад су се на УАу попичкали Џорџ и МТВ. Иронијом судбине, навијао сам за оног првог, а она за другог, мада је другар са обојицом. Јер је овај долазио да је обиђе и ободри док је била само почетница, и остали су добри без обзира на све.
Мени тип делује, бар онлајн, као последња љига, Мајкрософтов плаћеник за разбијање фокс заједнице, учесник у великом зајебу који су нам приредили кад се одлучивало да ли ће седмица да изађе заједно са ВСом или по свом календару (шестица је била у ВСу). Цена за останак у великом пакету би била да се практично убије оно што фокс чини фоксом - табеле на сопствени погон, интерпретер итд, али би се добило то да ће да добија 64-битне верзије, да отвара фајлове веће од 2Г, да ради на исти рантајм као и остали дот њет, да има уникод... али има да чека да се остали довуку до верзије 7. Овако је фокс изашао раније, остао на свом календару, 32-битан, са једном кодном страном (у било којој контроли), са својим табелама итд итд. Неких седам-осам година касније се испоставило да су масно лагали, тј да то уопште није било техничко ограничење него уцена. Појавило се бар троје њих који су то техничко ограничење превазишли сами, практично написавши своје верзије фокса. Е, МТВ је био врло гласан кад је требало приказати да су фоксовци глупави што се не приклоне вољи великог Мајкрософта, а Џорџ му је на то више пута рекао да је недотупавни магарац. Па су онда обојица нестали са УАа, на прилично дуго време.
Срео сам се и са Шарлин, њеном књиговодиљом, накратко, у неком ресторанчету где је била са мужем. Плава, прилично буца, делује да смо ту негде са годинама. Муж јој је прави офуцани каубој, нема педес кила с креветом, ма као да је изашао из неког филма. Кафанче неки ћумез ал' светао, прозори свуда. Штета што смо се кратко задржали, и он и кафанче делују баш занимљиво.
Трећег дана, после ручка, само сам се спаковао и нагазио гас до Еберга. И даље нисам сигуран је ли ово било 12-15. или 15-17... ко ће то знати.
Спомиње се: ВУМ, Ененберг (Еберг), ЕОНС, Змајчек, ЈуеСКру, Кристин Пеисер, Лејвор, Мајкрософт (Мали мекани), МТВ, Сесилија Роксбери (Брекс), СпидКенвес, УбикАгора, фокс, Џорџ Вајтли, Шарлин Вејтер, на енглеском