Трећи дан гледам теве и ништа ми није јасно. Демонстрације у Београду. Ћале је тамо, има неке испите. Није баш у Новом Београду, пољопривредни је у Земуну, одсео код тетка Миме, што је опет ближе епицентру.
Појављује се, напокон, ни не сећам се да ли је уопште полагао, да ли су се испити и држали. Није могао да пређе Саву, до аутобуске. А имао је индекс, па су га студентске страже пропуштале и могао је да прелази барикаде.
Донео је гомилу новина, нарочито Студент, па значке Слободног Универзитета Карл Маркс (како се БУ тада звао), и што ми је највише отворило очи, београдско издање Политике. Разлика између тог издања и оног за унутрашњост је била невероватна. Потоње је било тако стерилисано, тако без ичег битног, што би било тешко објаснити на даљину, чудо једно. Ту сам се научио да не верујем званичној верзији. Лекција се није примила баш одмах, трајало је више година, али семе је већ клијало.
Највећи део прочитаног нисам разумео, али сам читао штогод сам могао. Запамтио име Вујица Решин Туцић, тај је био опак зајебант, напунио целу стражњу страну Студента неком спрдачином.