(ову белешку сам записао на независном, на српском, па сам је по обичају начичкао замкама за преводиоца, па је зато енглеска верзија овог... чудна)
Типично је за западни обичајно-правни ум да чак (у фоксу, а и другде у Пенџерију) водоравни менији имају „улошке“ ("pads" - хигијенске?), док усправни имају „шипке“ (чоколаде, сапуна?). Мада су логички истоветни, исто се понашају, све исто осим правца (усправно или водоравно, само то), не, то су засебни случајеви, имају засебне синтаксе итд итд. Све због буквално једног бита информације по ком се разликују.
Могуће је да је суштина тог правног система корен западне ненавикнутости на апстрактно и/или аксиоматско мишљење. Ништа не следи из општег случаја, ништа се не изводи по себи, све мора да се уведе индуктивно, на основу довољног броја сличних случајева. Како ли прописују шта је слично а шта није?
Например у законима нема „правно лице и тачка“, нема ни физичког, или дефиниције малолетника. Практично сваки закон садржи списак случајева на које се односи, а спискови изузетака нису никакав, хм, изузетак.