Касно синоћ сам искенирао још једну туру фотака спашених из ћалетове гараже. Мада сам већину успео да преснимим са негатива (и у бољем квалитету), неке су незамењиве - или по томе како сам их развио, или по патини коју су стекле, или смо их добили однекуд.
Многе су напросто неупотребљиве, ћалетова гаража је годинама прокишњавала („за сваку кафу док се бетонирала плоча има по пукотина, све док нисам ставио кров“ - „па што су слике онда у гаражи?“ - е ту је одједном опет оглувео). Или су се неопозиво залепиле једна за другу (пробао да их натапам, не ваља, емулзија се ољушти) или се одвоје али пола емулзије остане на полеђини следеће.
Те скенирам оне из средине кутије из краја где је само угао слепљен. Скенер сам узео на купинду или на купујем-продајем за 6000 динара (тј 50€).
Увече смо ишли у позориште. Нисмо годинама - чак иако је један од главних глумаца мој ђак (био сам му разредни оно полугодиште 1980. у 13. фебруару). Нушићева „Власт“, увек савремено. Ово толико свеже да мислим да га преправљају сваке недеље, не би ли одржали корак са политичком лудницом ван зграде. И стварно живот имитира уметност, у исто време је председник владе изводио један од својих блентавијих его трипова (још луђе од оног прошле недеље кад је сам себе подвргао полиграфу).
Чудо једно како нас је забавио комад у ком се скоро ништа не догађа - председник владе сврађа до тазбине на село, родбина и комшије покушавају да дођу до њега и измоле понешто, да им се исправи или опрости неправда, да ухлебе себе или неког свог. Он ту само преноћи и оде, а све се догађа око тарабе - први чин пред њом, остало унутар. А да, догађа се данас а не пре 100 година. Сузе су ми пошле од смеха.
Карте смо добили од Вишње, она је некакав пензионерски председник у месној, увек шврћка около и организује. У петак идемо с њима на вечеру (тј удружењем) колико да мрднемо дупе из куће.
После ће се пронаћи да је она мазнула неке паре из касе тог пензионерског удружења, па је Арпи узео кредит да то врати. И остаде она на функцији.