(по сећању сам мислио да је 30. али из дневника испада 23.-25.)
Након што сам победио на општинском (што није био проблем јер није било других школа у конкуренцији), отишли смо у Сенту на покрајинско. Време баш лепо. Сећам се неких ликова (Димче организатор пута; Букца сам тамо упознао, био и Средљак и Стрле). Прво смо радили тест, у два дела - из општетехничког и из своје дисциплине. Прошао добро на оба, максимум бодова из ото. За практични део, ролна осмице и да снимимо нешто на тему "Импресије са улице", дакле иди и снимај шта видиш. Нашао сам парче креде и написао своје име на земљи где је тамнија (било кише, у сенци зграде још није сува) и наслов на канти за отпатке. Изгледа да сам добио додатне бодове на оригиналност... остало је углавном било "како не снимати клинце док гледају у камеру и питају да ли ће бити на телевизији". Као да би та сићушна слика, око 6,3 х 4,8 мм са 16 слика у секунди, уопште била за тај екран.
Како год било, трајало је три дана. У петак тестови и снимање, преконоћ би то развили, у суботу монтажа (ко је имао чим) и пројекције, па би жири отишао, вероватно да попије коју, избодовали би то у недељу ујутро, до ручка проглашење победника, после кући. Били смо размештени код ђака из града, па сам две ноћи био гост код људи које никад видео нисам, нити ћу, и не да не бих умео да нађем кућу, него се не сећам ни како је изгледала. Сећам се да сам ишао у биоскоп (ваљда са домаћином), неки француски филм са много лишћа на улицама, нешто романтично, тешко се пратило... е, Белмондо и "Париски лопов", аха, романтично.
Нисам имао хвале за организаторе - нико нас није дочекао; смештај смо добили тек касно поподне, скоро по мраку; материјал (2хмм трака) није био обезбеђен; морали смо свуда пешке, чак и ван града; клопа у мензи очајна; ручни сат који сам добио као награду је био неки источнонемачки шкљ са килавом мрежом сервиса (не знам колико је и потрајао).
Појавио сам се на телевизији, неко ме интервјуисао :).
Да нас забаве док жири већа, организовали су (или се накачили на) вежбу авијације, вероватно из Сомбора. Чак смо мало и летели, хеликоптером, у петоминутним турама. Узбудљиво, прегласно и све се тресе. Вредело је видети земљу одозго.
И био сам, јелда, први, испред уображених ликова из најбољих (и најбогатијих) школа из Новог Сада. Ускоро у Сарајево. Мислио сам да смо имали неки други превоз, ал' јок - у повратку смо бусом до Чоке, па шинобусом кући.
Ето бар нешто, кад већ нема логоровања. Завршило се са претходном генерацијом - дотле су увек у ово доба ишли по десет дана на Фрушку Гору, под шаторе. Почев од нас, тродневне екскурзије.