02-VI-1968.
Стигла и та диплома са општинског, на обрасцу КМТ (клубови младих техничара, тј Народна техника), са све авионом, падобраном и ракетом штампаним у златотиску с лева. Печат НТ има, наравно, звезду (била би црвена, ама двобојне печате је имала само мађарска пасошка контрола), са неким зупчаницима и још неким замрљаним симболима.
Да, док смо чекали да уђемо, неко је имао транзистор, био је суботички фестивал... ал' не, то је било претходне године, у ово време је Душан Прелевић већ био у Корни групи, а његово "Кажу" је било хит претходне године. Значи овог пута сам већ био искусан такмичар... што није баш значило јер нисам нешто урадио на републичком. Опет били неки задаци из нечег што нисмо радили.
Ових дана смо отишли и до Темишвара, не знам тачно кад јер ти пасоши нису сачувани (ваљда је тада морао да се преда стари да се добије нови), а и да јесту, оно румунско наранџасто мастило, којим су лупали печате, уме да се временом разлије. Немам појма шта смо радили и шта смо уопште купили, биће да је био туристички обилазак, ал' ето имам фотке.
Ћалета је у шверц тог типа упутио пре свега Јанчи. Ухватили би неку суботу, јер је у Румунији још увек била радни дан, викенд се тек измишљао (ма и код нас је тек кренуло - ако су фабрике и имале слободне три суботе месечно, до краја средње сам у школу ишао и суботом), па би кренули врло рано ујутро. Он је имао шкодилака са мотором од 1000 кубика, ма де лукс ауто у односу на фићу, ал' 200км преко Вршца је добрих пет сати вожње. Не може брже него што друм дозвољава.
Навоз испред куће није био урађен, кад су оно пре седам година асфалтирали улицу питали су коме треба да се спусти ивичњак због кола, и ћале наравно каже да му не треба. Није био баш видовит... и остане му ивичњак висине добрих 15цм. После је набетонирао косину, али је и тако било високо, па је морао да пази да улази мало искоса, да се задњи леви точак попне пре десног, јер је могао да одвали издувну цев. Зато је радије само силазио туда, а улазио тротораом, од ћошка. Тако бисмо око поноћи чули зујање мењача у првој брзини и звук мотора тачно под прозором, и знали да је стигао.
Од утисака из Румуније тог времена не могу да раздвојим шта сам видео први пут а шта годинама касније. Изгледало је да се тамо не мења баш много тога, само је касније било још рестриктивније. Вожња ноћу је била посебно опасна, јер су села била у мраку, светлела би по једна сијалица негде на улазу и излазу, а између је било упутно знати напамет кривине и остало, и јако пазити да није неки сељак каснио са њиве - нису ни фењере качили о кола - или да не тетура неки пијани брат по путу. По дану ме се дојмило од каквог су дрвета правили бандере. Тако крива дрва у тој улози нисам видео нигде другде.
Дућани су умели да буду затворени и кад им је радно време. Само би у врата окачили цедуљу „preluam marfa“ (преузимам робу) и то је то. Наиме, шеф је отишао у набавку, а то, што нема поверења у особље па их све разјури и закључа дућан, је само појачавало нашу причу о томе да су Румуни лопови. Пре ће бити да је вероватноћа за крађу била прилично ниска, али су глобе (или казне) за мањак биле повисоке, да напросто нико није смео да преузме ризик.
Још нисам имао неку идеју шта бих фоткао за успомену, па су ове клинке што се враћају са тренинга (не верујем да су изашле из цркве, но се историја постарала да цркве увек заузму места куд се пролази) једини траг живота на тих пет снимака. Остало су зграде. Уочити да немају патике, осим ако су се преобуле и носе их у тим цегерима (тј ова десно, види се на увећању, носи мрежаст цегер, какви су и код нас били популарни, могли су доста да понесу, да се каче о бицикл, а празни су могли да стану у џеп).
Спомиње се: Јанчи Гнајс, фића, шкодилак, на енглеском