17-III-1979.: Венчасмо се

Дође и тај дан, венчавамо се. Зета је у ствари преноћила овде, а Ома се реда ради бунила на то. Гости су почели да се скупљају од раног јутра, углавном родбина из Бртога и Вршца. Најгори је био поштар, који је донео поздравне телеграме. Ћале се зајебао па му понудио чашицу малолетнице ("нема 18, само 12 година"). После треће смо га некако изгурали, да не слети негде са мопеда.

Ко је дошао? Прво, комплет гостију из Вршца (један уја, који нам је био стари сват, са женом и Властом; сестра од другог ујака, сама; тетка Милица са мужем; тетка Теја са мужем, Јацом и Деском; тетка Дара). Из Бртога, тетка Мима, теча Кића, Славица, Аница, три ћалетова брата од ујака са женама; тетка Јања са мужем (ваљда без деце, нема их на сликама). Са Зетине стране, Стеф и Хелга, и њена кева и танти, те наравно Арпи и Ружица. Од нашег друштва, само Слађа (ал' она је као род) те Веца и Снеца. Од комшија, Ђуђа са мужем и ћерком (син је већ радио у Београду), Иван Бакрачев са кевом, Сејини (њих двоје, син свраћао пре подне) и још једно 4-5 кућа из улице.

Званични фотограф за цео догађај је био Баја. Позајмио је скоро аутоматску Минолту од неког из ДЦ-99 и мислио да ће она то све сама а он ће да забавља госте. Ово друго је упалило одлично, а фотке су биле често стрешене, нарочито оне у општини, без блица, и после за вечером.

Посебни гости: неко нам је био кум, кога нисмо видели никад пре ни после. По обичају, њихова и дедина кућа су кумовске, а ћале се уби за традицију. Његова представа - ми смо добили шта смо добили, Зета од сад носи два презимена, оба подугачка, што је касније било одлично за тестирање база података - ако не може да стане, лоше је пројектована.

Други посебан гост је био Паја, као дворски везивач кравате (имам слику!). И одличан забављач, таман да поразбија све оне предрасуде о математичарима.

У ооштини смо имали још посебних гостију - они момци из Нигерије, које сам учио фотографији зимус, послали делегацију. Рођаци са свих страна се гуркали у чуду, све покушавајући да погоде чији су ови род.

Само венчање као и свако друго - дуга поворка кола оде до општине, направи пичвајз од паркирања, затим као полуорганизована колона дође до матичаревих врата (срећом, доста близу улаза). Онда матичар прочита битне чланове закона о браку (штета, тек је пар година касније било замењено оним песничким и људскијим, а једнако озбиљним речима Душка Радовића), ми потпишемо, потпишу и кум и стари сват, па се сликамо на степеништу. Унутрашњем, што није ваљало, слабо светло а Баја неће да пали блиц. Кева махала венчаним листом као да је трофеј.

Па онда у каштел на вечеру. Забавни део је почео кад је прошао званични, тј онај докле је музика била плаћена. Онда су комшије кренуле да се кере. А музика - нисмо хтели никакве народњаке (који су нам излазили на нос већ осамнаест година и кретали се на горе и нагоре), него праву народну. Хармоника се није дала заобићи, а хтели смо само жичане, али смо имали бар тамбураша и контрабас. Ту негде око 22 су рекли "плаћени смо довде, свираћемо док нас плаћате". Кад су комшије кренуле да дреше кесу, пичило се до поноћи.

И то је то, венчани смо.

----

Једне летње вечери 2021. смо се присећали шта смо добили од поклона. Од кума, неку италијанску грнчарију, фино урађен танки порцелан, толико непрактичан и блентав да је апсолутно неупотребљив осим да стоји у витрини као покушај скулптуре. Издржао је доста дуго тако, није коришћен ниједном (можда ваза пар пута), а онда су неке комаде покрали док нисмо били ту. Остала је једна посуда, види се на некој фотки из 2010. са све мачетом које се у њој излежава. После је и то страдало - што и није битно, кума ионако нисмо видели 40+ година, а не знамо ни како се зове. Сећам се само да је, оно кад смо ћале и ја ишли до њега да најавимо, живео у некој улици што кривуда, на мапи највише личи на знак питања.

Од тетка Теје и тече смо добили зидни сат са клатном, Горење, радио је добрих седам година, још виси у нашој кујни у старој кући. То није споредан положај, ми живимо у кухињи.

Од тетка Даре смо добили велики есцајг са по дванаест комада свега. Најбоље кашике и виљушке што сам икад користио, савршено леже у руци, чак и ножеви су добри, и кашичице, ма све одлично и још увек изгледа као ново. Док смо били у САД, био сам некако разочаран што нам је пао стандард, никако да нађемо неки есцајг који би био бар близу томе, све нешто бајаги старинско, удешено за изглед а не за руку и уста, или јефтино и никакво кинеско ђубре, ништа овако елегантно нисмо успели да нађемо. Сад могуће да је то њој неко донео, можда јој послао син из Швајцарске, ко ће то знати, свеједно, испало је најтрајније.

Од Паје мали комплет - ваза и пепељара од дебелог црвеног стакла. Ретко се користе али су увек при руци, ево и овог тренутка.


Спомиње се: Предговор, Аница Тасић (Аница), Арпад Гунароши (Арпи), Бакрачеви, Бртог, Вера Стојановић (Веца), Весела Сенић (тетка Теја), Власта Зарин, Десанка (Деска), ДЦ-99, Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), Јаблан Шканата (Баја), Јасмина Сентовић (Јаца), каштел, кум, Ома, Паја Ћурчић, Розета Гунароши (Зета), Ружица, Сејини, Славица Тасић (Славица), Славица Тејин (Слађа), Снежана Стојановић (Снеца), Стеф, танти, тетка Дара, тетка Јања, тетка Милица, тетка Мима, теча Кића, Хелга, на енглеском