Студент пословног права, што је мало блесаво да се студира у социјалистичкој, самоуправној земљи, док очекујеш да се вратиш кући и радиш у капиталлизму. Али кад је 9. септембра 1973. убијен Салвадор Аљенде а Цијини момци натркечили Аугуста Пиночета као пријатељски расположеног диктатора и излог за чикашку школу привреде (и рекламу за покрет диспарадоса), више није могао кући. Па је развлачио студије и вукао се по свим могућим састанцима где су делегације разних омладинских покрета из Чилеа гостовале, и преводио им. Српскохрватски је говорио сасвим добро.
Покушавао је да положи математику па је тражио помоћ. Јавили смо се један из Суботице и ја, па је испало да смо му одржали по један час а заузврат добили по један час шпанског. Мени је баш значило, објаснио је неколико основних ствари, научио ме да читам а даље сам се већ сналазио.
Наредних година је и даље као студирао, уз некакву нашу државну стипендију. Изгубио је смештај у дому и живео са неким другарима Славета Томића, који би га обично нагонили да пије ("Ајде Ђоле јеси Србин или ниси? Натегнидер!").