Родила се Лена. Био сам послом у Лебарпрому, нешто око фактурисања, и девојке чији сам рачунар заузео су неколико пута зивкале болницу да чују има ли шта ново. Једна од њих, она електрична (рукујеш се с њом и тресне те статика са све варницом, око ње полуде и калкулатори и писаће машине на струју) је имала среће, муштулук! А Зета беше обећала да ће бити ћерка, и одржала.
Збрисао сам брзо, па бициклом у ДБА (још у згради студентске), па смо попили штогод - ја, најзад, криглу шприцера од пола литре (мада с киселом, нема сифона). Јавио на сезам да "честитам жени рођење треће ћерке. машала." (па је било и "а што се напи, каквог маршала?"). Порука изгледа није сачувана.
Добар део месеца сам провео са типом који нам је малтерисао кућу, изнутра и споља. Коштало ме онолико, а и имао је доста посла, посебно око високих забата и неравних зидова у приземљу. Јесте онај тип 1987. радио под конац, али је увек некако мало изгурао конац па му је зид по средини 5цм ван линије. Спрат сам зидао тачно, па је овај морао да теше, пегла и сналази се - понегде има с једне стране 2цм малтера а са друге и 5...
Кад се то осушило, прешао је на бавалит (што је Зета купила кад и каду кењару и лавабо, крајем 1990.), што је неки баварски бели мермер са цементом и некаквом смолом, акрилном или каквом већ, бљештаво бело али храпаво, временом ће се нахватати прашине и чађи.
Док су још радили унутра добили смо напокон и телефонску линију. Сећам се да сам први позив урадио са неке сиграчке од телефона, што сам купио на бувљаку за неку сићу. Повезао сам га са оне две жице што су вириле из црева, једва сам видео шта радим јер је све около било тамно: малтер је још био мокар.