Опет сахрана... Милану је у петак умрла мати. Одвезли смо се до гробља (срећом, тачно преко пута места где је Лена живела пре неку годину, знамо крај). Кренули смо са задњег краја, где сам имао више шансе да се паркирам. Она је купила цвеће и однела га, док сам ја тражио место да се паркирам... па, брже него што сам мислио, али свеједно нисам ушао на исти улаз, и нисам је видео док се нисмо срели код капеле, гробље је повелико. Тамо смо срели и Лену. Мислим да смо тамо срели крем београдског новинарства, покојница је била позната и на добром гласу. Без свештеника, скроз грађански, само нешто класичне музике и, на крају, кад је ковчег спуштан (у подземље, где ће да чека кремацију недељу-две), Синатра и „По своме“. Дирљиво. Један од рођака из Вараждина је прочитао говор, не уме без религије; други говор је држала нека колегиница али нисмо чули шта рече.
Овог пута је даћа била у кафани ћошак ипо од гробљанске капије, опет позната улица, само породица - дакле Стојан, Милан, Лена, ми, и пун аутобус Вараждинаца. Приметили смо да се згледају, јер су се ова двојица задржали нешто, па све не знају ко смо и шта тражимо ту. На крају нас неко упита „а ви сте...“ - „Ленини родитељи“. Ту се атмосфера скроз откравила, њу знају, њих двоје су пар пута већ били у Вараждину у гостима и мора да су се питали на шта личимо.
Издиванили смо се онолико. Не сећам се откад то нисам чуо кајкавски, а сад ми је било мило што ама све разумем. Наравно, пало је и питање „како је у Америци“ - „па ту има она о другом паковању“*. Поседели су можда до другог пива, а онда у бус, далеко је Вараждин. Нас петоро смо остали да ручамо/вечерамо.
Штета што је решила да умре (да, рак), занимљива су породица, добро друштво за разговор и у ствари сам једва чекао да се дружимо и дружимо. Ал' ето испало је да је било само оно једном. Видећемо већ са претеклима.
----
* за случај да има неко да не зна, то гласи „исти курац, друго паковање“.