Пошто ће у подруму бити котао, морали смо да смислимо тунел одатле до куће, куда ће цеви од грејања да прођу. Пошто је подрум 60цм одмакнут од темеља, морали смо за тај тунел да направимо кров и зидове, за тај део. Направили смо као хоклу од нешто старих дасака, и још пар плоча са спољне стране, које смо подупрли земљом, и онда само насули бетон у то и преко тога. Држало је, држи и данас, а те даске нисмо никад уклонили. Нисмо ни могли, стегао бетон. Уклонили смо само бочне зидове изнутра, то је још некако ишло.
Неколико месеци касније, кад смо излили плочу на темељу, део где ће бити тунел је остао неизбетониран, што нисмо урадили за купатило јер нисмо тачно ни знали где ће шта да дође. Кад је требало да се спроводи канализација, имао сам доста посла са длетом и чекићем да разбијем бетон где треба, и да копам поприлично дубоко - цео метар до дна темеља, па још мало. Но, тада смо бар имали зидове и таваницу.
Десило се једном касније, кад смо дошли нешто да радимо (можда 1993. кад смо полагали цеви за подно грејање) да смо заборавили кључ од улазних врата. Нисмо могли ни Јоханова врата да отворимо (касније врата из оставе у гаражу), јер се кључ заглавио изнутра, па је Нина, тада још увек јако мршава, морала да пропузи кроз тунел и отвори та врата изнутра.