Синоћ смо славили мало... нашу 45. годишњицу. Не брака, томе ће ускоро бити 39. него откад смо се срели. Мало смо се и дотерали, па сам приметио да сам без гаћа. Свих шест што је купила пре пар година, уз двоје преосталих из оног последњег пазара у Волмарту пред повратак из САД, су у прљавом вешу. Преостају само две ствари.
Ујутро је она напунила перилицу а ја у кола па на пијацу, те купио туце, ариљских. Нисам се трудио да платим паркирање (а понео сам и мобилни, не могу без њега да платим, понео и наочари да видим екранче) јер је на паркингу било само троје кола, ко ће проверавати.
У осталим вестима, Нина и њени су прешли у нови стан, не тако дубоко у Манили, него велика ограђена зона (широка пар километара), делује симпатично. Купатило и горе и доле, па не мора сваки час на степениште, које је такође боље него оно у стану Ендеровог брата од стрица, где су досад били. Што стан има спратове кад је на деветом спрату, бемлига - као да су цео солитер сазидали са плочама на непарним спратовима, а ко купи нек то попуни како хоће, ваљда се тако свима више исплати (и горе нема купатило). Чудно.
Једини проблем су комарци, што се решило за два дана, али су дотле озбиљно изуједали децу.