Одборник сам у општини, у друштвено-политичком, ака дупе већу. Данас била нека седница, једна од не превише њих, какве ће се низати наредних годину-две. Био сам изабран на листи Ссоја, где баш њих и где мене нађоше, канда нису имали никог млађег а иоле познатог. Тако да је можда мојих 2000 ђака и можда сто радника из фирми, које су биле муштерије ДБА, знало за мене, плус насумични гласови, и ето мене у оштинској скупштини.
Што није значило ништа. Седнице крајње досадне, а и ако нису биле скроз намештене и припремљене, сам избор питања за дневни ред је био довољан. Добијао сам некакве материјале, незграпну смешу на самоуправном новоговору осамдесетих (касније прекрштеног у политички коригован говор). Могло се изнети супротно мишљење, али никад не би добило довољну подршку да преокрене одлуку, а ионако нисмо одлучивали ни о чему битном.
Након друге године свог четворогодишњег мандата сам престао да долазим. Чему уопште.
Међу муштеријама ДБА је била и радионица за поправку биротехнике. Кечига је радио тамо раније, па је повремено причао бисере оданде. Њихов шеф, Ђ.Ж., прецизни механичар, прима телефонску рекламацију на поправку
- Ама госпођо, кад вам кажем, то је прошло кроз моје руке, то мора да ради! Једино што може да буде је да кабл није добро уштекан па нема струје. Проверите само кабл...
...и тако једно пет кругова све једно те исто говори. Најзад госпоја дође до речи и каже
- Аман, човече, ово је механичка писаћа машина!