11-III-2018.
Свратили до старе куће (коју више не зовемо „код мојих“ ни „ћалетова“ - нема више сврхе, њих нема а кућа је ионако наша) само да погледамо и покупимо пошту. Нигде не цури, ништа не смрди, ништа се није поломило, коров није подивљао, савршено.
Одатле право на Нови Бг да видимо Лену и момке (тј Милана и Стојана). Седели мало у стану (где нема новости осим да јој зеље буја као лудо), па онда лагано отпешачили до саве и нашли сплав где ћемо да ручамо. Онај што нас је разочарао прошли пут, а на који бисмо можда и отишли упркос лошем доживљају, више нас не доводи у искушење јер је потонуо. Јел' потонуо зато што се пловак пробушио, или је неко случајно извукао чеп? Каже Стојан да је неко случајно повадио све чепове истовремено, имали су једва пет минута да евакуишу госте, он се баш затекао на кеју и гледао. Ваљда би било лако наћи који је ронилачки клуб то вече славио нагли прилив новца. Исти власник има још један сплав, мало узводно, и тај се сад темељно реновира, скроз је растављен. Аха, да, тако је. Чули смо да је тип тешки мафијаш и да се вероватно попичкао с ким не треба. Бар нико није страдао.
Место које смо изабрали скоро насумице је испало баш добро. Сели смо унутра (али близу излаза на палубу а наспрам главног улаза, скоро као да смо напољу) и углавном узели коленице са пекарским кромпиром, одлично. Мала је кафана, јеловник кратак али на њему све ваља. Нико није за данас очекивао оволико народа напољу, у сред снежног и поприлично снеговитог марта, као да су сви побегли од зимске чамотиње. Откад нисам видео оволико деце на истом видику.
Код куће видим да је Биља покушала да зове док нисмо били ту, па сам звао ја њу. Опет састајање у трку, сад на Бабатову, омиљеном излетишту њеног села (а добро је место, има традицију, немам ништа против).
Спомиње се: Биљана Лајковић (Биља), Јелена Средљевић (Лена), Милан Настић, сплав, Стојан Настић, на енглеском