Деветог смо нешто обишли стару кућу, бицикловима. Видим да сам већ баталио онај бицикл што сам купио пре осам година и прешао на Ленин. Онај је тако тешко ишао, негде је пружао отпор. Овај иде баш као што бицикл и треба да иде. И свратили смо до Дебеле мачке, сад да ли само на пиће или смо и вечерали. Мало сам опет фоткао испод стола, шпијунирам конструкцију, па ако буде времена да се направи баштенски намештај, да имамо на шта да се угледамо.
Нина са децом, Фрејс и Реин путују, са њима је и Ендеров пепео. Потрпали су све ствари у два комбија и отишли на аеродром. Онда се испоставило да је папирологија у некој торби која је већ учекирана, па је потрајало док су је извадили и исповртели папире. Авион је свеједно полетео на време, ама вишак нервирања баш није био нужан. У 17:29 су се јавили из Тајпеја, где су пресели у авион за Сан Франциско, а сутрадан су били у Дисију. Тамо су преспавали код неке тетке, па се штогод нателефонирали док нису нашли рентакар да има комби. Напокон су стигли кући.
За то време су Лена и Милан путовали за Беч, и чекали са четрдесет других бусева на грани код Хоргоша. Тако ти је то кад идеш недељом па бусем.
Претходне вечери смо попили коју, па ми је после поноћи пало на ум да је 13. мај стари Дан безбедности, па сам се јавио на Бурунди и рекао „данас је Дан безбедности и сетио сам вас се“. И ко није гледао „Професионалца“, чуо је за оно „ово сам све радио као човек и грађанин, а за Дан безбедности, ако ме се сете, сете.".