Док су се момци паковали, само сам се мувао по кући. Одвезао их право на аеродром, па смо се сликали у музеју авијације. Попили кафу а Киш учекирао пртљаг. Ник је требало да крене пар сати касније, али је испало да треба да се види са Фериверовим књиговођом (тј јебеним Ралфом) тек сутрадан у Даблину, па је заменио лет за сутрашњи а директнији (преко Истамбула, јер су Турци ових година јефтинији) па не би морао сатима да седи у локалном превозу и још узме собу у Даблину. Отишли смо на ручак у Гарави, стражњим путем, иза аеродрома. Покушао сам претпрошле године да нађем тај пут, ал' сам лоше запамтио мапу. Сад знам, и стварно је неколико километара краће, да не спомињем семафоре и што не идем аутопутем.
Добро смо ручали а онда је Лена завршила свој час вожње (са другим инструктором, онај претходни је антипедагошки идиот, и по причама других, свачија ноћна мора). Она и Милан су наишли таман кад смо били при крају (он са пивом, ја са литром књаза) па су нам помогли да довршимо ручак, много је то, нема се где. Оставио сам га с њима и вратио се кроз зачепљење у Земуну, какво нисам видео још од Ричмонда. Сви покушавају да претекну десет камиона кроз десну траку, која је код моста само за десно, значи на силу се удевају у средњу. А ја у средњој иза камиона. Цео сат сам милео туда. Ако опет наиђем у шпицу, правац лева трака.
Како сам прешао Дунав, саобраћај се разредио, што ближе кући то мање, досадно већ, док пред улазом у спортски центар један чича није бициклом скренуо у авлију тик испред мене, нити се осврће нити сигнализује. Није било опасности, знам да баш таквих на том месту често има, нарочито код претходне капије, где је градска чистоћа и зеленило, па сам већ возио полако колико треба. Ал' сам стао, отворио па се продерао „шта радиш, будало матора, могао сам да те прегазим! Колико ти је бре година, једанаест?“. Његова седа глава против моје седе браде. Волим кад тако могу с правом да се издерем.