Стиже ми јуче порука од Драгане да један из IV4 прави журку на Бабатову и позива друштво које иначе долази на разредне састанке. Нашао и музику. То би требало да је данас поподне. Извинио сам се што нећу доћи, имам пуну кућу деце, потребнији сам као деда него као фотограф. Ал' данас, око ручка, укапирам да нисам баш нужан. Опет дан кад Раја неће да прича са мном а Виолета каже „не!“ пре него што и завршим реченицу. Па одох. Стигао код Драгане и нисам ни пиће завршио, јаве се Сташа и Бајло, ту су на пешес ћошка, да сиђемо па да се нађемо доле. Кад смо били на пола степеништа, звони јој телефон - јавља Жуца да се журка отказује, вратили га у болницу. Па смо сви четворо отишли опет код ње и попили још коју. Знали смо шта је - јадник је хтео да нас још једном види док је жив, ал' није тако испало. Касније смо чули да је умро четрнаестог децембра.
Нисам много био грђен код куће, само да је ово било неодговорно. Ал' канда ми је тако нешто требало, да се олабавим и не будем тако озбиљан (што сам постао а да нисам ни приметио). И успело је, сутрадан сам се много боље слагао са ово двоје. Године или не, још умем да се променим.