Сахрана. Дошли су и Лена и Милан, па нисмо комбијем него у двоја кола. Нина је решила да води и децу, па су они били једина деца која су испратили Арпику, његови унучићи су остали код куће са неком девојком.
Време није било тако лоше али свеједно хладно - ново гробље је још сувише ново, дрвеће млађе а размакнуто, дува. Неком је дунуло у главу да зове свештеника - и то жупника - иако Арпи никад, откад га знам, није имао симптоме религије. Јесте, обоје су крштени и ишли недељом на веронауку до ваљда осме године, ал' после нису ишли никако. И обоје су били чланови партије у младости. Ал' ако ти хришћани воле да и овако на кварњака увећају па одмах умање број чланова, нека их.
Појавило се доста комшија са Гроша, доста другара са посла, са терена. Кад је жупник завршио, неко из НИСа ака Газпрома је одржао говор, тако дирљиво налик, по стилу и садржају, самоуправним социјалистичким годинама. Био је и један од главних инжењера: Јозда.
До Банатске куће смо окренули пречицом поред фабрике шешира. Није много краће али два семафора мање, кроз празну улицу. Па смо се паркирали у авлији и стигли практично први. А онда омање чудо: спремили су седишта тачно за нас тридесет. Нисмо имали појма колико ће људи доћи на даћу - код комшилука се то уопште не зна, а и код другара с посла, а од њих није дошао нико. Неким чудом Раји и Виолети није било досадно, нашли су неко дете од редовних гостију с којим су се играли.
Лена и Милан нису остали дуго после, јер се време кварило а он не воли да вози ноћу.