Би ми досадно, па реших да се заљубим. Било је неколико кандидаткиња, углавном из разреда и друштва с ћошета. Већ поменута Н, у ужем избору, као и Миља... но, има дана.
Једанаестог сам почео да се забављам са Е (посредством друштва, не знам на чији предлог)... па сам неко време био срећан и онако помало устрептао изнутра, више што сам се осећао важан сам себи но што сам био нешто заљубљен. Није од тога било ништа, ал' ето она је била вољна, што ми је значило.
Нечији штос: да ли рак пушач добије човека на плућима?
У школи смо нешто били претерали са жврљањем по клупама, нарочито ја, јер нисам делио клупу ни са ким, па сам од једног круга, који је нацртао неко пре мене, направио зеницу, па око, па је од тога испао читав полупортрет, само лева страна лица, ивица клупе је ишла по сред чела и носа. Мислим да сам у ствари хтео да нацртам Ренцику, ал' сам укапирао да баш не бих потрефио па негде на пола одустао од женског лика и наставио као мушки. Она је иначе те године носила кратку косу са ширим зулуфима, што смо ионако сви гледали да имитирамо, без обзира на пол, тако се носила кратка тада.
Ивка једном примети да су нам клупе баш ижврљане, и уместо ЧРСа приреди нам час шмирглања, уз напомену да „па ако опет будете жврљали, опет ћете шмирглати“. Два сата смо сви били прашњави, али су клупе најзад биле чисте. Није да смо скроз престали да жврљамо, ал' смо бар били скромни, радили то наситно, таман толико да увек може да се свали на клинце из оне друге смене.