19-V-1968.
Општинско такмичење из математике. Змај је екипни првак, ја појединачни. Док смо радили задатке, држао сам у руци метално срце заливено у провидну пластику, што сам добио од Е. Радило је као амајлија, мислио сам док ме држало у као неком романтичном филму у ком гледам самог себе како сам битан.
Музичарка нас је убацила (колико видим, нас двојицу, остале не знам) у заједнички хармоникашки оркестар на нивоу града. Срећом, није било нешто стално, ко би теглио хармонику по граду - чак и уз ћалетове вожње фићом - него само једна проба, да увежбамо две-три простије ствари, и ајд на неку велику приредбу у Хали спортова. Да нема фотке, никад се не бих сетио, а и уз њу само оволико, и то на основу тога што нам не диригује она.
Датум је ту негде, мора бити пролеће јер онда се такве ствари држе, а и сунце је повисоко. Година би могла бити и 1969. али ће ипак пре бити 1968. кад видим како сам ошишан и да носим ону синтетичку ролку, која није саставила ни годину а онда се мало истопила од пегле, адио. Пегла је била још увек она иста, што су моји давно купили, без термостата и било каквих дугмића. Можда је имала неки изнутра, ал' не сећам се да сам га чуо. Трајала је ко зна докле, можда до дубоко у седамдесете.
Спомиње се: Змај, фића, на енглеском