Ове зиме се у граду отворила прва пицерија. На крају сокачета, у страну иза „Мидера“ од веће улице (која иде од Руже до Дома омладине), где сокаче излази на реку. Долма је на пљуцомет од улаза. Пица је била одлична, ни за длаку гора од оног што сам јео, например, у Немачкој. Прави оригано, маслине, и тек мало белог лука - и без црног, не као што су радили у следећој пицерији, кад се наредне године отворила на Житном. Скупљали бисмо се отприлике једном месечно - Баја са госпођом, Мире и Зорица, Чвеки и Ленка (тада једини невенчани међу нама) те ми.
Не сећам се баш много тих вечери, осим да је било ове зиме, јер је главна фора била кад ме је Чвеки једном, мртав озбиљан, питао "него, шта ми можеш рећи о облицима самоуправљања у војсци?", правим овдашњим "што озбиљније изгледам то се више просеравам" тоном. Велика је срећа што су ми уста тог тренутка била празна.
Део традиције је било да се дуну бар по два пива (зрењанинско, наравно, од 0,5л, мада већ одавно није било онако добро као до лета 1975.), и остави последње пишање за кад изађемо, па се нас четворица постројимо на долми и "побринемо за водостај".