23-II-1978.

Славе и ја смо, наравно, цимери. Висок плафон у соби, неки гипсани украси на њему, не претерано. Питамо се где су сакривени микрофони. Закључили да нас боли курац, ко им јебе матер. Општи је консензус да стране туристе не дирају, нарочито не југосе, најгоре што могу да ти ураде, ако те ухвате да шверцујеш ван хотела, да ти забране да напушташ хотел до краја боравка.

Понели смо ствари за продају - фармерке, плоче - а једна колегиница има другарицу у гради, па је она дошла са другом те су купили моје четири плоче за 100 рубаља, што је омања месечна плата. Продао сам и ону вијетнамку, тј ветровку војног изгледа, ионако није довољно дебела, и још понешто. Мислим да сам претходно вече био пресисао, не сећам се шта - што је уз лошу текилу од прексиноћ било ихај (смрдело је кад сам се осро, као кад комшија код пруге преваља тронедељну цеварику од шљиве и којечега). Након те трансакције је требало да сиђемо са, отприлике, 24. спрата на наш 8. и помисао на брзину којом ће лифт да крене је била довољна да тркнем назад у њихову собу. Срећом, нису још закључали врата, купатило одмах ту, душу сам повратио.

Ја на Арбату. Културан свет, нису отворено зурили у мене, него дискретно.

Ја на Арбату. Културан свет, нису отворено зурили у мене, него дискретно.

Совјетски хотели су сувише велики да би барови у приземљу били довољни, па сваки спрат има свој. Нешто мало, са само десетак седишта, а шанкерица све обрачунава на счотци (рачунаљци) и онда само укуца збир у регистар касу да одштампа рачун. На нашем спрату је то тачно преко пута наше собе, па смо свратили после доручка (одличан ражани хлеб, прави маслац, добра хотелска кафа) јер нам се није ишло са овцама у пакет аранжману. Одлично пиво, 0,33л, "Наша марка", мало чак и слади, хладно и клизи низ грло. Чудо једно. Платимо, устанемо и... одмах седнемо. Јааако ово пиво. Па попијемо још једно, овог пута спремни за ефекат.


Спомиње се: Славољуб Томић (Славе), на енглеском