Лена prelomila (у енглеском сам ту реч написао баш тако, уз објашњење, јер једино та реч одсликава тежину одлуке).
Неће да студира у Утрехту. Трошак бисмо некако поднели, мада је испочетка изгледало као најјефтинији од шест универзитета које је одабрала (осталих пет су британски - Бристол, Сасекс, Ливерпул итд). Британија има једну предност, језик, али ју је с друге стране број суманутих закона и велебратског мешања државе у све поре живота претворио у место где не ваља проводити веселе године студентске.
Холанђани су изгледали разумнији, политика им је широм опуштенија, а и сећам се какав је био Амстердам и тај део банде раних седамдесетих, но имају и етику тешког рада (што не обавезује да се прво седне и размисли може ли то лакше) и дебелу колонијалну историју... па, у збиру, разуман избор. А и људи на универзитету нису деловали бирократски, штавише дашак свежег ваздуха.
Али је краљевина нешто друго. Услове за визу задају тако охоло, да ти се уопште не улази. Већ сам извештај из банке, где треба да их убедиш да се нећеш окачити њиховој краљевској социјали о сису, је тако формалан и несложив са оним што је исповртела моја ШКЗ, да више није битно што тренутно имам око 50К$ - форма извештаја је скроз погрешна. У америчком дискурсу, банчин извештај је прост преглед трансакција за прошли месец за сваки од рачуна (имам два - текући и штедни), и скенови таквих извештаја за последња три месеца су ми били довољни кад сам предавао папире за белгијску визу пре пет година. Сад Холанђани траже одређене податке, не прихватају ништа што бих им одштампао и послао итд. Добио сам ја извештај од ШКЗ, ал' тај је истоветан оном што сам сам одштампао, само што (на мој изричит захтев) има печат и потпис благајника. А примедба уз штедни рачун спомиње „6 бесплатних трансакција месечно“, што ће рећи да је новац на штедњи покретан, али не, они траже „да нема штедног налога или портфеља са деоницама“.
Приде, да има месечну апанажу, вероватно у некој холандској банци, на најмање 800€ месечно, чим годишњи трошак излази на 27000$ (кад се укључе боравишна и здравствено - „болнички дан може да кошта до 1300€“)... и то још није све. Све то треба имати унапред (можда још увек могу, али чему? - да би све те паре седеле у некој од њихових банака?). И онда „и имајте у виду да су стварни трошкови живота прилично виши од овог“.
Најгори део су, ипак, услови за визу. Прво постоји списак земаља где би ти боље било да си рођен ако мислиш да дођеш без визе. Србије, наравно, на том списку нема, иако је на белом шенгенском од ове године. Даље, „кад се појавите у конзулату да преузмете визу, могу вам тражити додатне папире, као што је 'изјава о добром понашању', доказ да нисте окривљени или осуђени“. Аха, то значи да не можемо да подигнемо визу у Дисију, јер такве провере овде ради Ефбиај, а ми смо остали преко трајања визе, тако да то тек у Београду.
И онда још и цајтнот: прво треба да те приме на УЦУ - обављено. Пошаљи комплетну пријаву бар три месеца пре доласка - може. Онда чекај да ти УЦУ каже кад да поднесеш захтев за визу. Не можете бити у Холандији док се виза обрађује. Кошта 438€, плаћа се кад дођете на универзитет.
Језив део је што могу, из ћефа, да одлажу и отежу ако им се било шта учини сумњиво или слабо, што онда прекорачује она два месеца што имамо од одласка кући, што планирамо за крај јуна, и почетка школске године крајем августа.
Опет смо посебан случај, пуким рођењем у погрешној земљи. Прво треба да се правимо мртви док не стигнемо у србију, да не би случајно неко проверавао откуд ми још увек ту. Онда одједном прелазимо са црног списка на бели, али тај прелазак још није допро до свих буџака бирократије, која може да застане, тражи тумачење неког члана, чека одговор, у недоглед.
Те је план, уместо тога, да ће да студира сликарство. У Београду. Већ сад јој се то више свиђа него хемија. А уз уметност иде и одређен степен самосталности (и мањак ухлебија, горак је то хлеб), док би са хемијом могла да бира да буде у тровачници или лабораторији, као корпорацијски, државни или просветни пацов, са све хијерархијама, шефовима шиљокуранима, са одличним изгледима да се притом нанесе штета човечанству, ту среће нема.
Ликовне студије у Србији нису лаке, бар се тешко улази. Примају по десетак годишње и то на само 4-5 места (ваљда још Нови Сад, Ниш, можда Крагујевац). Али има начина, видећемо за припремни течај, знамо и неке сликаре. У ствари, бар из виђења знам половину сликара у граду, бар оних што су дипломирали до деведесетих.
А и заслужила је неко време да се мало излежава и премишља.