Опет летовање, опет Борик, рутински. Овог пута смо ваљда први пут извели онај трик да бака и ја одемо до самоуслуге и уђемо кроз хотеле са цегерима, а ћале и кева прођу кроз рецепцију и пријаве кола, шатор и само две особе. Терао се нови шкодилак, а шатор је полован, од Јанчија Гнајса.
Наш шатор је био негде око средине левог дела; Рудолф и Грекс, кад су дошли, заузели су место уз ограду, у ствари доста близу. Простор између њихова два шаторчета и старог мерцедеса је постао читав клуб, где је умело да нас се наређа и петнаестак. Флаше су се низале уз ограду. Слађа и њени су били на супротној страни, негде између плаже и куће Нисле. Мислио сам да смо остали целих пет недеља, ћале оно био решио да употреби најзад цео одмор, ал' не, нешто мање од четири.
Диско, који се често спомиње, је ван сезоне био дом помораца, па су и келнери и обезбеђење били или морнари на одмору или у пензији. И простор је био фино скоцкан али тако да све може брзо да се склони без трагова, па се добије сала за састанке или прославе. Озвучење је било одлично; чуо сам неке гласине да је украдено из Дома омладине. Јесте био исти модел, али нешто ми се чини да је исто такво било и претходне године. Расвета им је била невероватна, тако нешто никад више нисам видео - синхронизовано са звуком. Дванаест конусних светиљки од по 250 вати, у четири боје (плава, зелена, црвена, жута), па је жута била везана за највише тонове, црвена за бас, плава и зелена за средину, па кад наиђе пауза у песми буде баш мрак, и онда кад одвали акорд, светло експлодира.
Појавило се доста друштва од претходне године. Скоро да смо имали сталну посаду, и то мешану - наши, Немци и Холанђани.
Једна бочна прича: онај професор, онај давеж што је као кућни пријатељ са Миливојем, се накачио и ове године. Накачио се и директору кампа, давио и њега којекаквим причама, причао ми после Нисла како „у Москви може да се добије женска за један комплет доњег веша... што није причао да би показао како је јефтино, него да он још може“. Елем, деси се њему да закључа кључеве у колима, и то на припеци, на паркингу под зидинама спрам пијаце у Задру. Нађе некако мајстора, дође овај, провуче шта је провукао кроз прорез, и отвори, каже двеста динара. На то ће матори „шта двеста динара, па то сам могао и сам да урадим“. Овај без речи залупи врата и поново му закључа кључеве, те се окрене и пође. Овај се одмах успаничи и... није било баш 400 динара, само 300.
Срећом, није предавао нама, увек је бирао друштвени смер. Ваљда би га природњаци увек испрескакали. Био је завршио теологију, што је увек био рецепт за сељачку децу да стекну диплому и после раде као професори, и није био једини такав у зборници. Једна из претходне генерације ми је причала како је тог опел кадета био дотерао новог из Београда и слупао га у Стајићеву, у благој и прегледној кривини, каже да је потрошио пола часа да им нацрта ситуацију и докаже да није никако он могао да буде крив, и поентирао са „и на крају крајева, очигледно нисам луд да слупам нова кола“. На то неко добаци „па ни онај није луд да слупа стара кола“.
Једно вече је баш давио са причама из гимназије, и како је тежак положај просветних радника, и како се плате споро мичу, заостаје се за инфлацијом, ма никад краја. Ту га теча Кића поклопи са „потпуно вас разумем, радио сам у просвети“. Тим је стекао невиђено поштовање, а да је овај знао да је тај посао у просвети био хаузмајсторски...