(датум веома одокативан, коју недељу тамо амо)
Почео опет да купујем лонгплејке, након дуже паузе. Јер је то онда повлачило мање фотографије, исти се колач ту сече, муштерија за развијање и израду фотки није било, пресушио је тај извор. Албум месеца је Булдожер, већ други у збирци са омотом у облику новина. Без преклопа доле, странице су квадратне, али иста идеја као у "Туп као цигла". Ово је, наравно, сасвим други албум, негде нагиње штогод на Запу.
[ова два пасуса убацујем фебруара 2022. кад је умро Марко Брецељ] Био сам у ствари близу а нисам имао појма. Трећи семестар, радио нисам слушао никако, осим можда суботом преподне, јер увече се увек негде ишло а радним даном, кад су ова последња двојица [Симурдић, Малетић] пуштала Рандеву са музиком (те и „кроз овај програм дави и гњави Јован В Николић“) није вредело ни да покушавам, јер су нас од газдине собе делила као нека дебља врата, застрта ћилимом, ал' је газда био прилично глув и гледао теве... Него сам тако, насумице, у ваљда музичком магазину у дунАвској* спазио омот, сконтао да когод да покушава да изведе ТААБ омот овде, мора да је нешто, те купио напросто због омота... да упоредим графичка решења ваљда. И онда то од уторка до петка чекало да га однесем кући и преслушам. А онда замало да закасним у град...
А ту екипу, бар Малетића и ону двојицу из мађарске редакције, Бекера и Мучија, сам упознао тек на пролеће 1976, јер смо ишли у исту кафану - мењао сам собу и та нам је била најближе, „Борсалино“. Ту сам нпр чуо зашто Булдожер не наступа у Суботици, јер се неко из бенда кладио са Дечом Жгуром у лизање дупета да ће тамо скупити више од... шгјз, 2000 људи (бројке се не сећам, неке хиљаде су биле). И да је журка, где су задржавали Жгура да не баци пеглу док не поређају довољно микрофона око клоњаре**, била једна од луђих...
Она је тада чула да неко на радију каже како је "Запа писао протестне песме у почетку, а онда је постао славан, обогатио се и прешао на лирику". Насмејали су се свуда где би то испалила, когод се разумео у прог рок, па се чуло више пута. Мислим да је она тако испољавала ниподаштавање према тој врсти стручности. Једном и пред неким типовима са радио Новог Сада за столом, у Борсалину.
Бештара нас је научио преферансу. Игра се са мађарским шпилом (стандардне 32, тј 52 без 2,3,4,5 и 6, али са другачијим сликама), три играча, лицитажа, компликовано бодовање, са контрама, али збир свих бодова се увек некако слаже, а бодови су негативни, тј победник се спушта, а игра се завршава кад је збир у средини једнак нули, па се онда додају и бочни збирови, ко је кога колико супио (супа су бодови ухваћени на туђој лицитажи), и то је онда коначан резултат. Прц је што се код контре рачуна дупло, па ако изазивач падне, тј ипак прође лицитажа, износ се додаје њему, што онда продужава игру. А постоје и реконтра, сурконтра, норконтра, бум тралала и цигла у главу - јер ако се износ помножи са 64, игра се или завршава одмах, или траје још сатима.
Играли смо тога доста. Можда не превише партија, него сати. Тад сам научио да стиснем петљу и касније се испишам, обилато.
----
* сви кажу дУнавска, с краткосилазним, само Нови Сад и околина кажу дунАвска, с краткоузлазним
** то бацање пегле је на тој првој плочи, на крају песме „Блуз гњус“