08-IX-1977.
Положио нумелу (нумеричке методе линеарне алгебре), дакле имао бих услов за четврту годину, да сам положио функције више променљивих и комплексну анализу са друге, а не можеш вући испит две године. Дакле, не могу да упишем четврту због друге, па ћу морати да формално упишем опет трећу. Осим што бих онда морао да мењам програм, јер овог више нема. Газда (тј. Матори, држао алгебру 1 и теорију алгоритама и аутомата) је рекао да неће да плаћа три професора за два студента, јер нас је на програмерском смеру било 38 а на професорском 2. Одлука да се укину смерови је била донета марта, и не сећам се шта смо то имали наредних пет-шест недеља, јесмо ли одслушали те курсеве до краја или нисмо. Ваљда јесмо, није било много остало, башка што је један од њих држао Газда лично. Али на четвртој свима исто, нема смерова.
Замрзивачи су постали популарни. Омиљени метод снабдевања месом је да се купи свињска полутка, плати месару да је исече, па се то стрпа у кесе и замрзне. Ћале није имао проблема да нађе месара, пуна их фабрика, али је већ постало питање части да уме сам. Не знам чиме је секао ребра - длетом, секиром - али је прошло пар година док нисмо чули трик како се ребра ваде. Намакне се узица, тања кудељна, око краја ребра, па се превлачи лево-десно, све вукући ка кичми. Она просече месо и опне и онда се само ножем одвоји рскавица од кичме. Ал' тада још нисмо знали тај штос.
Куповали се или директно од сељака или преко синдиката. Пошто су остали без главног разлога за постојање, да се боре против капиталиста, синдикати су били углавном за параду али су и даље успевали да ураде понешто за раднике. Тако су успевали да заобиђу малопродају и набављају зимницу од произвођача, без маржи и пореза, јер је то "раднички стандард", дакле улагање у производњу, надокнађивање утрошеног.
Није се стало на месу - синдикат је набављао мандарине, поморанџе, јабуке (на гајбе), брашно, кромпир, лук, шаргарепу (на џакове, и то од 50кг, мање још нису правили), а касније чак и кафу.
Промакла су ми нека дешавања по граду, те сам јако накнадно чуо да су се Омеге најзад разишле, а да је некакво језгро наставило рад као „Тетка Ана“, названо по Ани Вукотић... о којој би вредело да се једном овде појави засебан чланак. Објавили су нешто синглова, али како рече Богица Мијатовић са радио Новог Сада, „да су били београдски или макар новосадски бенд, надмашили би многе тиражне бендове, али нажалост нису“.
Гледајући сад (јануар 2024.) њих на фотци, видим да познајем бар тројицу - Деја из „Па шта онда“ (исто разлаз); Неша Чурганов (био другар Попа, а виђао сам га и у ДЦ-99, ако и није био баш члан нешто је долазио да ради); Илија Хот (исто другар Попа, често пристутан 1971. кад смо снимали онај филм), те њихов певач, кога сам више пута сретао, у наредном веку.
Спомиње се: ДЦ-99, Марко Поповић (Поп), Нови Сад, на енглеском