Још увек на УАу јер један дунстер купује нову машину и пита којешта о преласку на ССД, партицијама итд. Нина је то управо обавила на Рајиној машини за једно вече, а дискусија о томе овде траје већ пети дан.
Данас је антивирус теже утаманити него било који вирус. За последњих 20 година сам имао једно благо окужење (и то на ИИСу који нисам ни палио, сам се устартовао у тадашњем Њ2К), али сам зато имао случајева да се АВ или пожарни тако укорене у систем да без тешког вудуа неће да оду. Ћерка је имала комбинацију пожарног и АВа па је искључила АВ, а овај онда дошао до закључка да га је напао вирус па јој закључао два диска. Опорављала се данима.
Кад сам склапаш машину, у предности си што боље контролишеш шта улази. Мана је, наравно, што неће све са свачим да ради. Рачунарска технологија се данас тако брзо мења да је скоро као Хагуненони (ванземаљци из Аутостоперског водича кроз галаксију -- „Развили су скоро тренутну еволуцију па једну ману брзо замене другом. Например, кад се маше за шећер за кафу, развију неки подугачак уд, којим онда не могу да дигну шољицу“). Гледе самог лежишта за процесор, видећеш да се нова измишљају сваке 2-3 године (што ће рећи да ако ти набавка потраје, можеш да скупиш *скроз неуклопиве* делове -- не само електрично, него и механички, утичнице више нису исте што самоградитељи установе кад год купе процесор који не може да се угура у њихову плочу)
Имао сам среће што сам морао да купим само ново напајање, јер за нову плочу треба још две жице за струју, шест где је било четири, а довлачење додатне две није упалило. Најчешће је, ипак, најскупљи део оних пет дана што потрошиш док научиш шта се нуди, шта је ту корисно, каква се меморија носи, који ниво УСБ/САТА/чега већ мора да се има а који је сувише нов (и може да прдне у чабар, као нпр микроканал). Моја стратегија је да само објасним хардверском гуруу шта радим са машином, и да ми он каже шта да купим, и да ми линкове на ЊуЕг углавном. Понестаје ми таквих - двојица су били зетови (један се развео, други умро). Од два дућана, где су то могли да ми ураде тако како кажем, један се затворио, остао ми само један.
Што ће рећи да ми је сад хардвер делом пет година стар (плоча, процесор, меморија, напајање), четири године (видео картица, ССД, велики хладњак са 2 вентилатора од 120мм, шест (један диск), девет (други), једанаест (диск у фијоци), двадесет једну (кућиште, од КомпЈуесеја, може да послужи као хокла) и четири месеца (миш). Штета што сам баталио стару нВидију, издржала је четрнаест година, саранила пет монитора.
прокрастинација је измишљена много касније
Ед Лиф ми је одговорио на имејл о Дабоу - е, скинуо сам главну грану, та је застарела, треба тројка.
Био до старе куће пре ручка да покосим и завршим пресликавање прве свеске старог дневника. То би требало да покрије 1969. и нешто 1970.
Поподне стиже имејл на олдвејв да нам је умро још један. Колико год да смо матори, досад нам је само један умро, а и тај је био десет година старији од мене. Овај је млађи, од мене бар 6-7 година. У ствари, сад би требало да сам ја најстарији. А трудио се тај да живи чисто - повегунио, макробиотика и то зеље. Сећам се да је био такав још оно у Нишу 2012. Тако то иде.
Напокон отишли бицикловима у град, са девојкама. Као да је недеља (мада је четвртак, ал' не радимо). Главна улица пуна столова од кафића и посластичарница, физичко растојање се држи у редовима (код серекеша под водоторњем, испред Теленора), дућани примају само по две („бр. 2“ вели цедуља) муштерије унутра, али само око 5% људи носи маске и општи је осећај да смо се избавили из ћорке. Како рече неко на Бурундију, „од најстрожег полицијског часа до даске итд мера у целој Европи до потпуне опуштенције за само једну недељу, невиђена брзина“.