09-II-1976.
Јуче, Рудолф углавном одсутан, ради ради, седим у соби и слушам плоче. Одлично му озвучење, а та огромна црвена кожна фотеља је тако удобна. Каже, покупио са ивичњака, рецнута је мало на углу доле назад, па је неко бацио. Нека доба наиђе Корина. Порасла, права девојка. Наравно, има дечка. Пољубили се, причали, није било ничег онако. Није имала баш времена, само свратила да ме види, сутра.
После опет ишао негде на пиво са Рудолфу и друштвом му, ништа посебно.
(неколико тастера је наопако... расклапали смо га неколико пута, из зезања, и више нам се свидело овако... а и било је забавно кад га неко од колега дохвати па не може да се снађе)
Данас је дошла као што је обећала, вози малог реноа четворку, ишли у пазар. Спратна гаража код тржног центра јој је помало проблем, па сам ја удупетирао кола на место, сад сам већ искусан возач. Купио сам два дигитрона, један научни, од 70 марака, за себе, има све трансцедентне функције али само на шест цифара (што ће добро доћи наредног семестра), и једног малог ћалету. Купио и пар плоча (Талов "Бенефит" и "Акваланг", "Наредника Биберчета" од Битлса, све доста накнадно). Ручали смо тамо негде, скоро романтично. Ваљда сам тад први пут јео пицу.
Сад (четрдесет и кусур година касније) кад размислим о том ручку, кад се превазишао тај први талас нелагоде, што смо били онако заљубљени пре четири године а сад смо само стари другари и ни за руке се не држимо, у ствари је било баш добро и пријатно. Као да јој је лакнуло да има неког са стране коме може да се повери и изјада, нема везе што ништа од тога није било ни велико ни тешко. А и мени је годило да ја некоме будем тај.
Спомиње се: Анита Хертман (Корина), Рудолф Охснер, на енглеском