13-II-1976.
Негде поподне се утрпасмо у Џимијеву трулекс Симку и одвезосмо до Гаријевих родитеља у Васенар. Било је нешто изнад нуле, и скоро да ми промрзну стопала, под није био никако изолован. Срећом, мала је Холандија и ништа није далеко. На мапи је то 50км. Гари је остао у Амстердаму, а и Џими ме само оставио и вратио се. Млађи брат је ОК клинац, кева му је ОК мада њу нешто нисам много ни чуо. Ћале, међутим, је покушао да буде љубазан, ал' он је некакав адмирал, негде високо у хијерархији пакта, па је просипао нешто расистичких вицева. Успоставило се узајамно поштовање, ја сем био домаћин његовом сину прошле године, има ту неког дуга, ал' смо дефинитивн били на супротним странам улице.
Око вечере стиже Рудолф у свом наранџастом спачеку. Седео је после још отприлике сат, па смо кренули. Баш му се спавало, нарочито вечере на топлом (спачек нема неко грејање, каже "никад се не угреје") и након што је спајао смене да би стигао овамо и да ме преподне одбаци до аеродрома. Те ми је препустио волан до границе, отприлике на пола пута. Никад нисам возио нешто са предњом вучом, нарочито не ово, ал' шта ту има. Научио сам да је црвено дугме, за стартер, главни извор проблема јер сваки час нека риба пита "а за шта ти је ово" и притисне га у току вожње, кошта нов бендикс а можда и стартер. Ручица мењача на сред табле не личи толико на кишобран као она у Коринином реноу, само зато што на крају има билијарску куглу. Свеједно су ме очарала мала француска кола, нарочито ситроени. Колико ингениозности је уграђено да би било јефтино а удобно.
Стали смо успут у, ваљда, Хенгелоу ("хрхенхрхело"), да пошаљем разгледнице. Нашли смо пошту са аутоматом за марке, па сам их послао са холандске стране границе, мала победа. Онда се он расанио и преузео волан до краја. Није нешто много, мање од три сата са тако малим мотором. Мора он да вози, због осигурања - пише да не важи ако га странац вози у Немачкој. За ван не каже ништа...
Гранични прелаз пиш живи, климнули главом и климнуо граничар нама, не излазећи из кабине. Европска заједница или како се већ звало те недеље.
Ово је снимљено кад смо већ стигли и пили то последње пиће пре последње ноћи. Није могао друго, само је спустио леш у кревет и зацркао се. Ово му је пендрек, баш тврд и тежак, сад да ли је службени или ручни рад из млађих дана - делује као комад цеви са кајишем, омотан некаквом траком. И јесте, носио сам те боје, мада су у стварности биле неке две бленде мање живахне него што овде изгледају.
Спомиње се: Анита Хертман (Корина), Аријан Ферсхор (Гари), Рудолф Охснер, спачек, на енглеском