Женско одељење се сад незванично зове КЧС (клапа часних сестара), а званично манастир. Гимназију су у ствари основали као католичку школу, у склопу нечег њиховог али за грађанство. Црква је била власник и управник. Сад је то одвојено, школа припада министарству образовања, а црква је задржала тај манастир у углу. Одмах иза зида.
Осмог сам већ био дигао руке од Дуце, канда сам пропустио прилику. Нисам уочио кад је наишла. Шта је ту је, и мада нисам скроз одустао, не очекујем баш озбиљно неки преокрет.
У међувремену вест - Миља иде са Џоком. Њега баш нисам знао, али целе недеље је лепо време, а потрефи се да идемо заједно из школе, поред Дома омладине па преко Руже, са још једним његовим другаром. Ту смо се онако боље упознали ове недеље. Добар је, а и одговара јој некако. Овим путем није најкраће на мапи, али док се не заврши замена великог моста, и онуда је једнако далеко, овуда је бар занимљивије - мали мост, парк.
Једанаестог сретнем З. и нарочито В. негде, најавим да ћу до Змаја поподне, да зезам клинце, као што су старији долазили нас да зезају. Обичај некакав. Кад ја тамо, Васа код капије, па попричам с њим, и ево је В. и онај гитариста. Попричамо мало и они крену ка Леснини (обоје живе у суседним зградама), а онда и нас двојица. Видим В. иде ка пролазу кроз зграду, окренем око левог краја па је сретнем с оне стране као случајно. Остала би да попричамо, рекла да наиђем, ал' цркава од глади, оде да вечера.
Дванаестог, Драгана: "шта би радио да си једини мушки у женском разреду?" - "хммм... ваљда бих неким редом, па бих на крају дигао руке и кренуо у свет да тражим габоре... то ако си мислила на ваше одељење, све сте лепотице".
Данас, неки гости цео дан, ја кијавичав. Увече, "Бал вампира" од Поланског. Цело друштво ишло у биоскоп. У ствари је комедија, али има страшних сцена, са сабласном музиком и наглим звуцима. Пола сам провео ишчекујући следећи шок а пола љут што нас зајебава тако приземним триковима. Најбоље је било кад су се Полански и профа пењали уз оно завојито степениште (не спирално, спирала нема висину!) у потпуном мраку и без другог звука сем њих двојице. И онда не издржим него кинем, громогласно. Цела сала одмах рече "ах!", па онда секунда тишине, и онда колективно издисање. Савршено.
И сцена у повратку, неко одломио трн са багремовог жбуна, и боцнуо Зоћу Јарбола у потиљак. Он одмах поскочио, уз гласно "аааа!", па се окренуо, видео ко је, и само рекао "ма, бегај".