Нисам могао да издржим, него сам већ на првом одмору појурио доле да видим Вишњу. Пустио сам је да прво исприча шта има, увек је лепо имати публику, па
- јеси ли размишљала о филму?
- каквом филму?
- портрету. Знаш, причао сам ти.
- не сећам се, шта је то било?
- па оно, цео филм о само једној особи, шта воли шта не.
- а то, да, знам. Ниси ми рекао да размислим.
- нисам али сам рачунао да ћеш размишљати. Знаш како ће се звати? "Портрет једне Вишње".
Укопала се у месту на секунду, а онда праснула у смех. Онда је кратко објаснила Д.М. о чему се ради.
- не мислиш ваљда озбиљно.
- мајке ми. Имам траку, имам идеје, само да снимим.
Смејала се, напросто не верујући, на могући да замисли... филм о себи.
- верујем да ћеш га направити, само ми ниси рекао да ће се звати "Портрет једне Вишње".
Па сам сео поред ње, посматрао је из свих немогућих углова, планирао кадрове.
Наставио с тим и следећих одмора. Нисам јој дао да предахне. Објашњавао како ће то бити. Као оно појављује се из мрака и улази у траку светла одозго, као кад се улази у купатило а светло изнад врата. Боље, да та раван светлости путује од леђа ка лицу, да осветли прво потиљак и рамена, полако прелази да покаже лице (тај лепи нос и јагодице...).
Д.М. је питала куд ће тај филм да стигне. Аматерски фестивал у Кули, маја 1972. А онда куд већ стигне. Могао бих да средим да путује са нама. "А да, могу да замислим како ће да ме пусте". Аааа, ту ли је проблем.
Причало се да ће то вече Никола Нешковић бити у Дому омладине, али ништа. Добро што је рекла да не може да дође. Било је горе него обично, мало људи и нико од мојих, па грејање није било довољно.
Сутрадан сам наставио са притиском. Чуо сам да јој је отац некакав официр у пензији, па су зато живели у Нишу па у Македонији, отуд зна језик. Д.М. се осећа запостављеном, "шта ћу ти ја, иди... код твоје старлете". Љубомора ли је? Нит сам то намеравао, нит очекивао. Мислим се, још ништа нисам постигао, а већ проблем.
Онда сам трећег, у петак, хтео то да рашчистим, а испало скроз десето - Д.М. каже да се не љути уопште, а Вишња је била све нешто тужна и повучена. После школе је ишло нас доста заједно, чак и Драгана, а Вишња нас је напустила ћошак раније него обично, па сам се питао шта сад није у реду. Скоро сам кренуо за њом, али видим како Драгана све будно прати, па нисам. Чак ме питала како стоје ствари, али нисам био за исповедање, само сам одбрусио "шта тебе боли за моје ствари".
У суботу је Д.М. јасно рекла да није љубоморна, Вишња је пристала да снима али да не будемо сами, "за овакву звезду ти требају три камере" итд. ОК, нећемо бити сами (јер она неће или не сме) и није чак ни битно, снимаће се на улици, у школи, било где. Парола недеље: "ко трчи, не види, ко види, мисли да тако треба".