Преподне у ДЦ-99, поподне код Ивке да јој сликам ћеркицу. Нешто није ишло са тим ситнозрним развијачем, за који сам добио рецепт у штампарији. Траје предуго, две ролне сат ипо, и опет танко. Још горе сутрадан кад сам радио фотке (али данас, кад погледам, сасвим добро испало). Кренуо да читам да оладим живце - после Хемингвеја, прешао на Одисеју (Илијаду баталио, превише ратовања).
Осамнаестог код Вецеи Снеце, још једно досадно поподне, али им дошла другарица, годину старија од мене, минић, згодне ноге, занимљиво лице. Очи и уста необични, тајанствени. Разговор често запињао, али смо се постепено раскравили... сутра идемо да гледамо "Љубавну причу". Да видимо каква срања сад Холивуд продаје. Девојка уопште није глупа, само тако делује кад хоће да каже нешто паметно, не лежи јој. Видећемо,
Сутрадан изби читава гужва - од шест карата (требало да иде и њен брат, он је са Вецом у разреду у основној, и још неко), фале две. Обе се изнервирале, варнице лете, оптужбе, сва потиснута љубомора избила као чеп из шампањца. Ова нова и ја некако изнад тога, скоро савезници, срели нам се погледи више пута, кад јој нисам зурио у ноге. Карте су се нашле, наравно, негде пред носом. Ћорав нервозан - дупло ћорав.
Филм онако, млак. Добре боје, ту и тамо добар кадар, праволинијска монтажа, готово. Остало је типични Холивуд, ајд да исцедимо још пара из истог старог. Е, Американци...
Једно вече, ваљда уторак, одведем трио у Дом, па сам се бар забављао гледајући како су одбиле бар шесторицу за плес. Гледају ме са жалбом у очима, слежем раменима, ја сам само пратња, не питај. Постојао је неизговорени (или тада већ изговорени) споразум да ја пазим на њих. Па тако изведи девојке па се разонодите... ево ти колачи ал' немој јести. Испало одлично, никаква забава.
Поп се ни 21. није појавио у клубу, опет нема кључева, пешке кући. Стао са својим бившим бербером (кренуо да се одсад шишам сам, маторо кљусе не можеш научити ничему, штогод му кажеш, он уради оно једино што уме, а ни не подносим приче о фудбалу). Коментаришемо гласину да ће законски да забране дугачку косу. Неће проћи, кажем, а ако прође, дижемо револуцију. (није прошло, нисмо дизали, неко је пуштао пробне балоне)
Увече су се Снеца, Веца и друга Веца (исто се зову, кева ју је звала Дупла Веца) појавиле доста касно. Једини забаван тренутак је било присећање на зблануте фаце оне шесторице. Друга Веца није била у форми, осим очију, и даље штогод тајанствених, само без искре. Ајд сутра идемо опет у Дом, где бар морамо да вичемо једни другима изблиза у уво да се чујемо и разумемо. Овде, у тишини, свака реч се чује. Ај да смо бар сами, ал' пуштају је под условом да идемо сви заједно. Јеботе, трећи разред...
Двајздругог ево Слађе. Ушла на прстима, да види прво кеву, да јој врати неко пакло цигара. Кева још љута на њу што су ме испалили за дочек. "Али позвала сам га!". Аха јеси, како да ниси, њено "па дођи и ти ако хоћеш" није ни близу исто као да домаћин каже "обавезно да дођеш". Рече кева да ћу ја још правити дочека, али никог од лане и преклане неће бити на њима. Ту негде сам завршио лепљење четке (а?) и ушао код њих. Слађа је јако пажљиво посматрала неку тачку на тепиху. Видим да нешто није у реду, а онда је тражила да позајми "Косу" да пресними на траку. Донеси магнетофон овамо. Или снимај руске песмице (као оно октобар 1970.). "Значи, не даш?" "Донеси па снимај колико хоћеш, плоча не излази из куће".
После отишао да покупим трио. Друга Веца каснила, још вечерају - виде једни другима у прозоре, наспрамна зграда, види се и са паркинга. Па онда док се спреми... стигла у 20:20. Онда хоће иде неће иде, пребацивање лопте између њих три. Једној се не ида, друга не би без ње, онда хоће једна неће друга... Потрошио сат живаца, и на крају се попели горе и гледали Велсов најгори филм, "Даму из Шангаја". Након неког времена питао другу Вецу да изађемо сутра. Не пуштају је њени без ове две. Аха, значи отворено за још једну уцену, захвалио се на пажњи и отишао, пљунуо преко рамена кад није било никог.
Да буде горе, код куће је теве у мојој соби, па увече и недељом поподне седе пред њим. Гледају, куд баш, "Пејтон", што је ваљда прво што сам почео да избегавам. Дотле сам баш гледао свашта. Тако тупоамерички. Лепо вози камеру, широки објектив, један лик напред са стране, други далеко с друге, причају тако издалека.... осим што им је то једини штос и стално га користе. После шест пута губи смисао, а и цела ствар је једна велика реклама за амерички начин живота. Тако да сам у најбоље сате ван своје собе.
Тако сам 23. у термину серије гледао да будем негде другде. Кева гунђа како мора да ћути кад ћале слуша вести или ја Николу Нешковића, па добро, важи, има право. Отишао сам право код Друге Веце. Отвори њен млађи брат, аха, нисам промашио стан. Ја сам тај и тај, је ли ту... Наравно, нисам успео да је убедим да изађемо, неће је пустити. Тј мисли да неће, осим ако нека комбинација са уценом упали, и што јој треба три сата да се удеси за излазак. Већ сам стигао да је питам има ли дечка, па као нешто тамо у њиховом селу код границе (дакле и они су фришко пресађени од пре неки месец, рачуна ли се тај тамо уопште?). Седели до 22:30, причали причали причали испоисповедали се... Е, ових дана она иде у стари крај, распуст је. ОК, нека ово мирује неко време.
Двајшестог дође Драгана док сам играо шаха са ћалетом (опет?). Дала је штиклу ЦДу пре неки дан. Прво му рекла да не иде у Дом а онда се појавила с неким другим друштвом. Овај попиздео из места. Отправила га, ко је он да јој ограничава слободу, бла бла бла. Грешка прва, не зна с ким има посла; грешка друга, схватио ју је преозбиљно.
Наслушао се Корни групе тог дана - прво је НН довео Фурду бубњара у студио, па је онда на (новом!) другом каналу ишао "Корни звук", са нешто снимака из студија и онда 22 минута "Првог светла у кући број 4", уживо у Скопљу 1970 (што је постало јавно доступно тек 2017. а тад сам само пожелео да имам магнетофон).
Видео другу Вецу негде у пролазу... мислио сам да је отпутовала на село. Пропустих пет дана низашта. Веца и Снеца навратиле, само да кажу да су биле на селу, ишле у диско свако вече. Аха, а овде не можеш пушком да их натераш.
Ћале често путује ових дана, деда се оперисао, уклоњен панкреас, готово.
Завршио Одисеју. Ти Грци су имали неке своје погледе на љубав, секс и живот уопште. Ватао белешке.
Дакле... ако је она ту, да одмах ступим у контакт. Јок, била је ту а путује тек сад. Комедија забуне почива на лошим везама. Нисам ни питао кад се враћа. (теоретски је могуће да су је послали због мене - овај долази, могло би му прећи у навику, да је склонимо мало) Дошао кући, затекао Илонку Гнајс - е ала си ти порастао, баш ми је мило што те видим баш ми је мило. Ниси срео Аранку? Сад је отишла са неким другарицама... Те тако кренем, мада нисам намеравао, а гужва пред Дому омладине је била неопишљива, и наравно да их нисам нашао. Након пар корака спазе ме Драгана и Славка, да се попнем да седнем код њих - било је неких као подијума са тим столицама, око 40цм изнад пода, служило углавном за брзу гардеробу (тј коме се не чека редовна) а касније, кажу, и као камуфлажа за јебање, неки су се хвалили да им је успело. Ту су били и Јошка и Пишта, па сам рекао Славки да их пита да ли знају ко сам. Не знају. Кажи им мој надимак. Аха ти си тај... а ово је мој брат, импотентан. Ето ми свежег узорка хумора из машинске. Канда им је обојици лакнуло, нисам неки тајанствени фрајер, само тајанствено познат у уском кругу. Да ми је да сам довукао оне две овамо, био би спектакл.
Измењао погледе са неком рибом. Она бесна а ја се напрасно на смрт заљубио. Онда пришла ближе, ја се предомислио. Већ знам најлепшу у граду, ни принети јој. Отпратио Драгану, испричала ми како жонглира нека четири типа, један заљубљен али се испрече ова тројица. Има она среће с тим.
Тридесетог у ДЦ-99, Поп дошао са првог ФЕСТа. Свеже перје, свеже идеје. Димче нас одвезао до Леснине, комшије су. Има идеју за филм, да се зове "PAIN", ништа радња, само голе чињенице, плач, плач, бол, беда, болест, сиротиња... све од чега се скреће поглед. Онај богати клинац само стоји и слуша*.
Код куће, ратујемо око мог спавања. Лежем што касније, будим се још касније. Не свиђа им се па ме гњаве са сто ситница. Да ми је некако прескочити и поподне, то би било савршено.
Не трчим за бусом, и брига ме да ли је пун. Ако уђем, ушао сам, ако не, пешке је само 5-10 минута дуже. Свакако стижем до осам. Или 14:00. Ту сам прекинуо са писањем, дошла кева, прети, већ је 2:40.
То је наравно био само увод у фронтални сукоб, погана ствар. Не могу искрено јер ће увек да излети нека реч за коју ће да се закаче и развуку је у свим правцима, и уосталом мој приватни живот (тј што га немам) није њихов проблем. Признао сам само да сам у последње време баш нешто нервозан, и то је онда извргнуто руглу, "шта тек ти је шеснаест и већ си нервозан! Не фантазирај!". Као да је то што сам живчана олупина некакав луксуз, знак да сам размажен и да ми је то каприц. То је био јасан знак да зачепим и престанем и да се правим да сам искрен. Бака је, у ствари, била још најсуровија, извукла је из малог прста како су ме као клинца звали кад су ме кињили на улици. Хвала на уливању поверења у себе, а и њих... Не знам шта су мислили да постигну, ал' добили су дизање бедема и копање рова око њега.
----
* док сам све ово писао, нашао сам негде да му је Фурцула род... што онда све скупа добија други смисао, видети под „кречење клуба“ и шта је то удбаш. Но, Поп је ипак направио каријеру на филму, ја нисам, за Фурцулу су сви знали шта је а тај рођак је нешто рано умро, ваљда пре шездесете.