14-VII-1972.
Панчевци направили специјалан шоу. Свих петоро, онако мршави, седе испред шатора на трави, у лотус пози, и не мрдају сат два. Ни макац. Сви пролазници се чуде, а има их доста јер је то скоро код плаже, на 20м од ресторана. Неки их прогласили за наркомане, неко покушавао да им прода хашиш или есид или шта је већ било. Неко је ваљда хтео да зове пајкане, или можда и јесте.
(Веца и Олет у шатору; Грекс иде иза Рене; Рудолф се ослања на Нору; Снеца и Волфи с леђа)
Чајанка у Шешир клубу. Рудолф и Грекс имају два мала шатора, и понекад би у сред дана навратили у неки од њих, не нужно сами. Од намештаја сточић, пар шљако блокова (градилиште иза ограде није скроз почишћено кад се последњи хотел градио, пре годину две). Цело друштво је ту - Олет и Ита, Веца, Снеца, Инес и Рене. "Није то ништа бенд" сад има само удараљке - разне пластичне канте, канистере, четке за косу, флашу и парче гране, било шта. Већ су ме увелико звали Гракула (Теус једном код Милана, пијан, није тачно могао да се сети како се зовем). Добро, немам ништа против, важи.
(слева: Славица, Аница, Веца на Окцу, Снеца на Грексу, Олет на Рудолфу, Волфи седи, Слађа чучи)
Онај Холанђанин од синоћ и ја смо се здали око нове рибе, Норе (која наводно дува хаш, али нисам приметио да је ишта луђа од осталих), али је на крају стигла са Грексом у тамнији шатор (Рудолфов је жут, овај је као војни). Увече отишли до феријалца. Милан нас замолио да га заобиђемо, да не сметамо Французима, празник им је. Па смо седели у феријалцу, Нора се ватала са Грексом, један Панчевац и ја око неке рибе из Вараждина, загрлисмо је обојца, и држи нас обојицу за руке... и онда објаве да им се затвара капија, ај феријалци на спавање.
Онда неко из швапског дела друштва рече да се ови (ваљда други Немци) жале да Панчевци доста пију а не плаћају. Кажем то једном а он "пичка им материна, донели смо осам литара за два дана, то ништа, а?" и оду сви. Пет минута касније ево њега, донесе две литре, остави и нестане. Већ се више ником није пило, па смо нудили и пролазницима, чак и неком коњу који је пасао поред пута. Коњ је био заклети антиалкос па смо одустали. Део друштва нам се затурио негде, а док смо их нашли, неста вина.
На растанку смо сви изљубили Нору, а онда ју је Грекс одвео до њеног шатора, где се исповраћала. После ни он, кад је дошао ред на њега, није стигао до ограде, но се избљувао са ове стране.
(Снеца, ја, Веца, Грекс)
Сутрадан се јахали у плићаку. Тип чучне иза рибе, протури главу међу њене бутине, мрда главом да ослободи косу, и онда је тако дигне на рамена, држећи је за колена или нешто изнад. Онда се парови рву, у води до појаса, која последња остане у седлу победница је. Током дана сам углавном био са Инес и Рудолф са Олет, а увече већ не.
Увече сам се трудио око Рене. Јесте пошира, дивља и мало тупава - све рибе из друштва, и Холанђанке и Немице, говоре довољно енглеског (увек једно или три полугодишта, никад два или четири), ама са њом никако није ишло. Онда је преузме неки тип из Сиска који је знао довољно немачког. Њему добро, и ја бих на његовом месту, мени већ не, снуждио сам се. Примети Слађа да сам се нешто снуждио, пита шта је.
- бојиш ли се девојака?
- не превише.
- онда не знам шта је. треба само да будеш мало више безобразан.
- немој мислити да се не трудим.
- онда само настави.
Ето, мало лекције, мало подстрека.
Увече у "Зубацу", тј код Ника, заузели цео сто, овог пута као муштерије са парама, а не да убиремо. Отишло неколико кока и боца вина, украли празну боцу, нож и чашу од кокаколе. Тј, јој, чаша је била са кокаколом, па сам у повратку цедио кошуљу. Онда онај Холанђанин дигне црвени шешир са главе, а испод шешира она челична корпица за хлеб. Пошто му је било последње вече, одвезали смо знак стоп са ланца код рецепције и поклонили му га.
Шеснаести. Појавили се лањски Окац (с моје стране Београда), Волфи (не виђам га на фоткама из 1971. можда пред крај кад сам цицијашио са колором). Увече отишли нечијим реноом 4 до диска (већина пешака), ал то је једносмерно оданде, значи у забрањеном смеру може али у рикверц... ваљда зато да можемо да превеземо Инес и Рене, пешке су много тешке ако попију. Рудолф је био за воланом, а ми из гепека смо му урлали ако крене у јендек. Изразили смо музичку жељу диџеју, да нам опет пусти "Лудака" од Дип Парпла. Рудолф је решио да је ожењен Слађом, што? Што да не. То "што да не" је постало стандардни одговор на свако зашто. И онда наиђе неко да плеше са њом, она јок. Пита за мене да ли сам јој дечко, "не, није" "онда што да не" на шта Рудолф убаци "удата је". Тако је комплетан одговор на "зашто" сад гласио "што да не, удата је".
Негде пред полазак, већина већ у колима, диџеј нам пусти "Лудака". Грекс и ја останемо, отплешемо то и на крају станемо спрам његовог пулта и скинемо шешире, онако мускетарски. Стрпали смо се сви у тај рено 4, бар четворо у гепеку, отворена пета врата, Грекс мени у крилу, ландара пишоре. Било нас је једанаесторо у колима (један је седео споља, на мотору).
Онда смо седели у ресторану код плаже, пили још чаја, расправљали о великим животним проблемима, например дугој коси у школи, односу са родитељима, о парама, о претеривању са чајем.
Седамнаестог је дан прошао онако, а ни вече није баш обећавало. Окац (стекао надимак лане, кад се такмичио с неком Аустријанком ко дуже може да не трепне) и ја отишли до феријалца. Међутим, тамо филмско вече, "У пет за Јуму", старудија, ископиран на 16мм и сјебан звук. А нисмо нашли ни ону. И ту ми пукне кајиш на папучи, рашио се. Ионако сам се зарекао да ћу ићи бос колико год могу, па што да не. Од овог, ето, ништа, ај назад. На доку, приметим једну да седи мало по страни, клати ногама изнад воде. Сетио сам се да је Рудолф најавио неку рођаку, па сам само сео уз њу и рекао
- ти мора да си Евелин
- да, откуд знаш?
- рекао Рудолф. мене зову Гракула.
И онда смо нешто заћутали. Неко из Загреба (да није Тетра? тај је умео све на гитари, и клавирски соло), је свирао Млинарца, па док сам се правио да слушам шта свирају (аха, ипак двојица), почнем да јој преводим стихове, како је све то о самоћи и ту негде смрсим. "а имаш дечка можда... да ли би имала нешто против да те пољубим... ма није битно..." и следећег тренутка смо се љубили као луди. Баш као у сновима. Тако узбудљиво, величанствено.
Наравно, мора нешто... Слађа и Окац примете шта се догађа, крену да добацују.
- ко се то тамо љуби?
- не види се, мрак је
- а где нам је Гракула?
- Гракула!
Нисам могао да махнем, лежали смо на даскама и љубили се, па сам дигао ногу.
- ко то тамо диже ноге? да није он? ко би рекао, ау какав неморал, срам га било... ма види ти њега...
Чак и уз сво то другарско подјебавање, било је баш лепо док је трајало. Али кад сам је отпратио до шатора, није хтела пољубац на крају. У чело, и знам где јој је шатор, толико.
Још зезања кад сам се вратио на док, а онда кренемо до Милана. Некако извучемо и ту Еви из шатора да иде с нама (Рудолф, Грекс, Волфи, Еви, ја). Грекс зезао келнерицу да то није њена коса, мора да је перика. Није него ти имаш перику. Ево пробај. Чупне она њега, ништа, онда он чупне њу а она одмах придржава да јој не скине. Отад смо је звали Перика. Онда Панчевци дођу и буде још вина на столу. Ова двојица и двојица њихових се напили ко мајке. У повратку се Еви тетурала, помагали јој на смену да хода. Један од Панчеваца сео уз точак од неких кола и заспао на месту. Грекс дохватио славину и испрскао нас све осим једног што му се сакрио иза леђа. Одвојимо га некако од славине, он нађе пожарни апарат, механички са ручном пумпом и цревом, тај је бацао прав млаз скоро 15м. Дође крејзимен и почне да показује Грексу свој сат, а овај пита је ли водоотпоран, и све се наслања њему на раме и тако му здипи хемијску из џепа.
Десет минута касније, сви на спавању.
Спомиње се: Аница Тасић (Аница), Вера Стојановић (Веца), Герд Кеслер (Грекс), Николет Сметс (Олет), Рудолф Охснер, Славица Тасић (Славица), Славица Тејин (Слађа), Снежана Стојановић (Снеца), на енглеском