18-VII-1972.
Преподне покушавао свашта око Еви ал' неће да говори са мном. Ма добро, увече се све догађа. Већ сам се опекао неколико пута по дану. Занимљивија је била нека птичица, ваљда сеница, која је слетела на онај сточић, па смо јој дали да пије воде из лименог чепа, па је слетала на рамена, прсте, колена, кајишеве, главе и уопште била главна неко време.
(Веца пере клупске судове на тзв. појилу; момци су увек умели да ишармирају неку рибу да им то уради)
Кад сам у сутон дошао до шешир клуба, спазио сам уз Еви згодну плавушу, и жешће опсовао у себи што није била ту синоћ, био бих са њом а не са овом. Ал' Еви је прва риба с којом сам се ваљано изљубио (више од двапут и да није неко честитање), а сад већ следеће вече да се не познајемо и да пређем код друге, не иде. Ову (зове се Корина) сам решио да заобиђем док ово не рашчистим. Али није тако испало. Еви је седела ћутке, ни речи - после сам чуо да јој било криво што је прекршила шта је обећала дечку код куће. Оно синоћ јој се омакло, хтела ваљда да окуси Енглеза, што је мислила да сам. Било како било, био сам решен да покушам још једном, али... једино слободно место је било поред Корине. Па смо тако ћаскали да бисмо ћаскали, ништа посебно, а онда сам ја стао, да бих чуо шта се прича на другом крају. Кад ће ти она "а шта волиш да читаш?". "А?" Нешто и нисам очекивао да јој се још разговара, али... "питам шта волиш да читаш". "А.. новине, углавном озбиљније, политика, уметност, култура... а што питаш?" "само започињем нову тему за разговор". Тако, значи. Ту мозак почне сам да ми мења брзине, прва, друга... она тражи о чему да причамо? Ово се не испушта. Крене о томе како воли утопије, фантазија, замисли толике звезде и уз сваку по свет...
Нисмо престајали све до диска. Како будућност зависи од друштвеног уређења, како капитализам ствара утопије само да те спреми да будеш шта он хоће. Између осталог, и кроз те књиге. Некако стигнемо до краја света, смака свега, и завршимо уобичајеним "doesn't matter".
Кад смо стигли, запањила се што не пушим. Плесали смо као и сви остали, а онда диџеј пусти "Замисли" и ми останемо да играмо. Осећам јој срце кроз танку кошуљу, коса јој се качи за моју браду, није нешто ал' се нисам бријао још од поласка. Склонио јој косу, пољубио је и... остали смо тако.
Није у кампу, њени су узели собу у суседном селу, има километар, могло се видети са дока. Отпратио сам је до тамо, и ту схватимо да нам је време ограничено. Она остаје три недеље, ми одлазимо другог августа... значи имамо свега две недеље. Хвалила ми се да сам јој 27. дечко. Шести ју је држао на растојању, свако на своју страну плочника. Зато је и бивши.
Био сам жедан целу ноћ, дошла је право са плаже а није се истуширала.
Деветнаести. Шеширџије ишле на некакав излет, замисли, без Инес и Рене, јер су Лајна и Мачка већ биле у друштву па су кренули с њима. Волфи је био са Зиги или тако неком, а требало је да идемо и Корина и ја, али би нас било већ осморо, превише за стару мечку. Она ионако не би без Еви, а онда би и њој требао неко... Предложио сам да је ставимо у пртљажник. "Она ЈЕ пртљаг", рече Рудолф. Корина је ионако касно дошла, кад је ово шесторо већ отишло. Било је гужве са шеширима тог дана - знам да сам ишао до Евиног шатора да вратим Коринин шешир (бели, фротирски); Еви је имала нешто шашаво, као слама али пластика, распао се након два купања; Рене нешто филцано бајаги индијанско, обод се спустио након седам купања; Инес нешто наранџасто са спуштеним па избушеним ободом. Све скупа седам шешира, скроз смо међународни.
Снеца пизди што нису позване на излет. Не знам шта би тамо, отишли негде даље да се јебу на миру. Рекао Рудолфу кад су се вратили, каже разлог је у њој самој. Неће да се игра, добро, седи тамо са стране. Објасним ја њој (а што сам поштар, стварно), и она сама изабере да седи са стране, и гунђа.
Није је било цео дан, дошла у сутон, као синоћ. Кад сам стигао, седела је на хауби мечке, са трокраком звездом међу ногама. Успео сам да не кажем ништа од свега што ми је пало на ум о нишанским справама (како би то и ишло на енглеском?), па сам само сео на браник и ћутао ко дупе. Кад су сви поустајали да крену, она завапи "како сад да сиђем?". "Врло лако", кажем и спустим је. Е добро, баш сам се био закуцао, пет минута не знам шта да кажем, ово је разбило лед. Нисмо се раздвајали цело вече. Нисам много записао, једино сам се после, августа кад сам рашчитавао белешке, сетио да је то вече, док сам је пратио, установио да је мислила да сам Енглез - вероватно чула од Еви. Јок бре, југос. А колико ти имаш година? Петнаест, а ти мора да имаш осамнаест. Не. Имаш... деветнаест? Не, седамнаест. Седамнаест? Да. О, дечко мали. Па шта онда. Па сувише си млад за мене! Аха, а јуче нисам био. А, дечко мали...
А онда испадне да ће тек 10. августа имати рођендан, дакле тек јој је четрнаест. Било је 22:00 и стигли смо пред њену капију.
Двадесети. У диско са Еви, Волфијем, Зиги (или Дзиги или Куки или...), али она има два нећака, од 16 година, који никако да се пицну (за диско!). Јеботе, носим исту светлорозе синтетичку кошуљу све време, фармерке, бос. Опет је испало идемо не идемо, Зиги неће без њих, ситна уцена, већ виђено толико пута. Нисам ни слушао расправу, стајао са Корином са стране а она ми помало преводила. Онда, зезања ради, питам Волфија о чему је реч, он ми преприча, а ја "а па онда ништа мимо оног што ми је она већ испричала". Рекао је само "није то ништа" (што су већ сви научили да кажу, од Панчеваца), ал' очигледно намерава да ми врати за ово. Расправа траје, седнем на канту за отпатке, леђа уза зид, њу у крило и... након неког времена нам дојади, "чекамо вас код Галеба до девет, а онда одосмо у диско". На путу до тамо, шта ми би, кренем да причам вицеве, а крене и она... и онда одлучимо да то оставимо за неки други дан, океј, океј.
Слађа јутрос отишла кући.
Сутрадан био кевин рођендан. Уобичајена боца Мараскина. Ова двојица пијани цео дан, али скували боцу чаја за покло. Дошли да уруче. Грекс "пипијанса кокоче" (пијан сам ко чеп) само понавља "дазн'т метер" и "није то ништа". Миливоју се није свидело, био нешто зелен.
Корина каснила увече, није остала дуго а и онда отишла на брзину, кева јој на хоризонту. Данас дошли Патрик из Дорсета и Грег из Канаде. Овај је био педес кила с креветом, али и такав устопирао, осим брода, све од Канаде, преко Европе до... Ријеке. Из Ријеке не иде стоп, дреждао шест сати и ухватио аутобус.
Отишли код Милана, опет ражњићи са сулудом количином лука. Попио нешто вина. Милан каже да је мислио да је Рудолф женско. Ајде бре, човече, ниси јуче рођен, види га, ружан ко ђаво, где су ти очи... Ма шалим се. Ма океј, ни он се не љути. Тј да га питам. "Можеш да ме замислиш бесног?" "Не овде" "А будем, често, али дошли смо овде да се зезамо, ко би се овде љутио...". Осетио сам и да ми вино делује. Узбрдо је ишло потеже, а и глава отежала па ме помало заноси.
Данас ваљда отишле Инес и Рене. Такође госпојица, мала пегава Холанђанка са неколико сестара. Отац им цео дан у лежаљци, разапне између два бора и ужива. Касније смо се упознали, звали га Хогар, каже сваке године дође на по две недеље на Бисерно острво код Бечеја, пландује и пије вина. Ухватио сам обичај да јој сваки пут у пролазу скинем шешир (и бајаги, ако га немам), био је успут кад се ишло до клуба. Неколико пута ми је била партнер кад смо се ајдарали у плићаку. Осмех који разоружава, ма слаткица. Виђали смо се више пута каснијих година.
Дваесдруги. Седимо на доку. Потрефило се да су ми Веца и Снеца с лева, Корина с десна. Нисмо се одвајали пола сата, само се љубили. Е сад како су ове две успеле да се праве да не примећују, не знам.
Опет у диску. Волфи и Зиги у једном углу сепареа, она и ја у другом, остали медитирају. Неко ми дојавио да се двојица спремају да ме пребију, долазе само због мене. Не знам одакле, само чујем да су краткодлаки. Добро, то је већ озбиљно уже. Такође да је један повисок, мада клинцу који је јавио и ја дођем горостас. Још кад се узме у обзир да су Пишта и Јошка навраћали пре неки дан, може да буде и неко из њиховог друштва.
Око једног од њих двојице, вероватно Пишта, има и ова причица, која мора да се десила ових дана:
Био феријалац код Пунта Бајла, на пљуцомет од Милана, навраћали смо тамо понекад јер су држали игранке. И он крене да мува неку из Бјеловара, и она и би и не би, па најзад пита одакле је, кад већ говори екавски а не ијекавски.
- из Зрењанина
- кај, ти си Србин?
- не, Мађар.
- а, онда може.
- е, сад не може.
И ту крене да је зајебава намртво, и разиђу се за пет минута.
Неко од мештана из диска ми је јемчио да не сме длака с главе да ми фали док сам унутра. Док смо се враћали (са Еви), све сам се освртао и гледао куд бих могао да шмугнем а где да склоним ове две - мрка капа, изнад пута скоро све изграђено, испод стрмина и не види се баш. А онда се појаве њих двојица. А, наши, добро. Испостави се да "ми делимо цигаре тамо а ти кажеш ма гони га у пичку материну". "Ти ја личим на тако неког? Нисам вас ни видео, мора да је Волфи нешто срао па је било на његов рачун...". Те се разиђемо као другари.
Ове две сам сустигао, па онда једна у шатор а другу отпратио. Имали смо времена, вечерас ваљда до 23, па смо сели на неки зидић, мало нижи од пута али и даље видимо њену капију. До мора само пар метара. Рече да се не бријем, свиђа јој се брада (али сутрадан, по сунцу, каже а па плава ти је брада, волим црне, ипак се обриј... е па неће моћи сад овако сад онако, ма мора да ме тестирала да види докле ћу да јој попуштам... има ту негде црта).
У повратку, уз ограду кампа, неки пар, стао им форд капри, не пали. Веровантно празан акумулатор. Помогнем да погурају, уватило, гас и одоше, ни хвала. Сероње.
И онда сам се обријао, била је скоро поноћ. Изгледа да је убеђивање било дуже него што сам записао.
Парола дана, "замисли друм... завежи и пружи корак" (парафраза на оно од Јоко на омоту од "Замисли").
Двадесеттрећег се појавила накратко пре подне. Само смо поседели у ресторану, причала са Еви и Зиги, док сам јој преводио неке текстове Корни групе. Није била нешто расположена, чак се нисмо ни пољубили. Увече, пак, доста каснила. Сели са стране, неће да ме пољуби. Пустила ме синоћ предалеко, сад је гризе... није баш тако рекла, али около наоколо и то баш тамо где нам је обома речник танак. Али дало се закључити. Онда се на хоризонту појаве њени, одмакни се брзо. Касно сад... ал' био сам нешто љут и некако јој објаснио.
- ах, зо.
- четрдесет.
- чега четрдесет?
- четрдесети пут да кажеш "ах, зо" откад бројим. Могли бисмо да прославимо. Или ме само уби, ево шија, само нађи нож.
. толико ти недостаје, а?
- добро нагађаш...
Оставио сам је код Евиног шатора (њени навратили) и причао са Волфијем о његовим невољама. Снеца и Веца пизде на њега а њему није јасно. "Канда знам... пробао си са једном, није ишло, пијеш пушиш зезаш се и, најгоре од свега, отад си измењао три рибе" "Па, лето је..." "То и ја кажем, време је драгоцено... замисли да ти сад неко украде дан..."
И онда сам одједном осетио да треба да се окренем. Ето ње.
"Мени се украдено пола дана баш вратило. Видимо се."
Каже њени седели па отишли кући. Па сам је отпратио. Негде око капије осетим срчу под стопалима. Наравно, морало је кад тад, свуда идем бос. Али ништа није било, већ сам стекао ђонове, а и развио технику да распоредим притисак. Ни ивер није ушао. Опа, бато. Није то ништа.
Изразговарали смо се надугачко о својим прошлостима, о зајебима у ранијим везама (или што их нема) и онда сам признао да мора да сам заљубљен, нема друге.
Вратио се до шатора, штрпнуо нешто клопе, седео дуго са Вецом и Снецом, причали. Родитељи, нарано, држе их на кратком ланцу, чак су и престале да га цимају. Убацио мрву-две, колико сам умео, о филозофији "учите родитеље добро", можда ће бити неке вајде, једном.
Спомиње се: Анита Хертман (Корина), Вера Стојановић (Веца), Герд Кеслер (Грекс), Госпојица, Јошка Рац, Меланија Мерћеп (Лајна), Миливоје Стојановић, Пишта Рац, Рудолф Охснер, Славица Тејин (Слађа), Снежана Стојановић (Снеца), на енглеском