Корина није била ту пре подне. Ни поподне. Скоро да сам отишао да видим је ли опет болесна. Али сам осећао да ће доћи увече. Чак сам се и обријао.
И дошла је. Још смо њу чекали па да кренемо некуд, али је само дошла до мене, у ресторану, и угнездила се уз мене и пољубили смо се (више пута, жељно). Нисам могао да поверујем да је опет ту и само сам хтео да уживам у тренутку, док чаролија траје.
Друштво је кренуло а она рече да останемо. За то сам је пољубио шест пута дуже него иначе. Више није било битно што има толико људи. Није то ништа.
Седели смо на доку. Каже одлази другог. Остају две вечери.
- Не, само једно. Полазимо рано па рано и лежем. Ово је последње вече. Што ме тако гледаш?
- Да те запамтим. Ко зна кад ћемо се опет видети.
- Ту сам сутра.
- Али тако си лепа по месечини.
- А дању нисам?
- Ама јеси него месечина извлачи још нешто. Дођи догодине.
- Немогуће. Нећу доћи.
- Што да не?
- Тата се боји да вози преко Алпа, а мама од авиона.
Па смо онда планирали кад бисмо у будућности могли да се видимо, шббкбб, сањарили. А онда смо схватили да имамо још сутра и никад више, готово. Па сузбили тугу и решили да се проведемо. Објаснио јој шта је кисели осмех. Да то разбијемо, кренемо у шетњу. Правила се слепа а ја је водио. Одем да оточим а она се као сакрије. Предложим хотелску плажу.
- колико имамо вечерас?
- шта мислиш колико?
А знам, ако кажем 22 биће 23 и обратно.
- 22:30
- како си знао?
- пуко нагађање... и читање мисли.
А где да седнемо, свуд је слано или је песак. Изручила све из торбице и прострла њу да седнемо. Месец негде над водом.
И онда је испратим. Успут се присећамо како смо се срели, на чајанци у клуби. Био сам са Еви претходно вече
- шта!
- био сам са Еви
- и пољубио си је
- да
- са...
- ...језиком? да.
Наљутила се и окренула ми леђа. Као да јој се плаче. Неће да ме погледа.
- мислио сам да знаш... шта сад има везе, готово... аман лудо једна па сутрадан није хтела да прича са мном... е стварно је некад боље да се лаже, није требало да ти кажем. а сећаш се кад си рекла како ти се свиђа што сам искрен? ето како пролазим због тога.
Полако се окренула, дошавши до решења:
- могу да те ошамарим за ово?
- изволи
Мислио сам да ће јаче, а онда ме, ни не одвојивши руку од мог образа, пољубила тихо и нисмо се померали цео минут, да сперемо ову епизоду.
Онда смо наставили са присећањем на незаборавну чајанку. Каже да је напросто причљива, а оно са тражењем нове теме за разговор је било погрешан траг, није морало да значи. Али је упалило.
Дошли смо до нашег места спрам њене капије. И онда смо прославили, и опет се растужили што се сутра растајемо. Живот нас саставио, сад нас раставља.
- а кад стигнемо кући, наћи ћеш девојку
- не бар две-три недеље.
- тако брзо?
- ко зна... а ти ћеш наћи дечка
- еј ако нађеш девојку коју ћеш волети више од мене, пиши ми. и ако будеш спавао са девојком.
- важи. I love you.
- Volim te. И не тугуј, видимо се још једном сутра.
Сутрадан је дошла ујутро. Хтео сам мало да је пипнем испод воде, али ме није пустила, не далеко и не у води. Онда ми је опет опрала косу, па ишла у туш кабину да се пресвуче, није ме пустила унутра. Ал да је бар једном видим, целу.
Испратио је кући на ручак, упознао се с њеним родитељима. Сад ћу морати да је упознам са својима. Чега се прибојавала. Па видела си их, и они тебе. Ипак... не знам их. А знаш, мојима си се свидео.
Поподне смо имали обред квашења: ја скочим, па се попнем, па се пољубимо и скочимо заједно. Онда смо коначно дошли до мојих - ћале је роштиљао. Кева ми увалила нешто посла, да се дувам као организатор (пун погодак, мама). Прву туру ражњића је добио Миливоје са својима, имају госте (оне две из комшилука). Док смо чекали, само смо седели заједно, пољубили се једва једном, а ове су нас само малкице подјебавале. И за толико је Миливоје позеленео од беса и демонстративно устао и отишао, да нас не гледа. Шта сад, није твоја ћерка, у чему је проблем? Да не утичемо лоше, или се не осећа тако млад кад нас види?
Сад је јела и лука. Научио је да умаче хлеб као ми. Кева нас сликала док једемо.
После се опет пресвлачила (једном у нашем шатору, једном опет у туш кабини, и опет ме није пустила). Једном сам се хвалио како се знам са крејзименом, па кад је прошао не опазивши ме, рекла да се само дувам. Овог пута ме приметио, па смо стајали неки минут са њим, издиванили се на три језика. Седели мало у ресторану, у крилу ми и није битно што има људи около и три празне столице за нашим столом. Каже, да будемо насамо последња два сата. Добро, где? То је твој проблем.
Важи, али и јесте проблем. Где? Још је дан. Док се пресвлачила (опет) а ја отишао да навучем фармерке, све мислим куда, и док смо излазили из кампа... на рецепцији крај смене, излази Нисла.
- а... знаш где смо оно палили ватру?
- знам
- шта прича он?
- појавио се морски пас - одврати он не трепнувши
- даље
- трећа шума лево, иза је висока трава, има стаза али се не види с друма. Пази мало даље је гомила смећа, немој далеко, ма кажем ти место је боговско
- шта каже?
- нема опасности од морског пса, виђен је двадесетак километара јужније.
- океј, Нисла, ја сутра одлазим, па да ти кажем бај
- бај тебе... а ти, запамтио
- све, хвала, не бери бригу
И нашао сам место баш као што је рекао. Имао сам брису у џепу (увек, навика наслеђена од оца) па сам одсекао пар трновитих грана. Спремила се за ово, чипкаст доњи веш... опроштајно као што ваља. Мој шлиц је и даље остао ван разматрања, као и увек. Но, све ово за мене, који нисам годину ипо успео да стекнем рибу?
Морао сам да јој обећам да ћу да јој пишем, да нећу имати других девојака док сам ту - лако, како и да мислим на друге кад све овде подсећа на тебе - и да свако вече идем на наше место и гледам у звезде - јао не, не могу тамо без тебе, тешко је. Оставила ми шљиву на врату, мало да ме жигоше у смислу другог обећања, прође то за три дана.
Кад смо стигли до њене капије, само рече "да се растанемо брзо", пољубила ме и полако се извукла из последњег загрљаја.
И отишла.