У уторак су девојке заузеле лабораторију, отишао сам раније да им дам кључ, па онда до гимназије да сачекам кад излази Друга. Она је наишла кад сам и очекивао, пољубили смо се па онда... куд сад? Клуб заузет, вече кратко. И киша. Скрасили се у неком улазу у бочној улици. Споменуло се, индиректно, и јебање... каже "ко зна, млади смо још...". Што није баш "не". Каже увек навуче јорган преко главе а ноге јој штрче. "Видећу и то чудо једном", рекох, а она ме баш жестоко загрли.
У њеном бусу била баш гужва. Срећом октобар, па је био увелико мрак кад смо стали у онај улаз прекопута. Штагод да сам имао замерки првог дана, заборавио сам до трећег.
Данас пичвајз у школи, једном се спрема избацивање јер је ударио другог. А јака ствар, ко зна шта је ту било и сад због тога да лети? Решимо да га бранимо из принципа, не због њега самог (ионако га већина ни не зна). Спрема се петиција. Биће гужве.
Воза частио, ваљда рођендан.
Са Бранком нешто на брзину, кључеве немам па смо сели у кино башту и тамо нешто на брзину, сад је као нешто уздржана, да види да мислим озбиљно и да нећу само пролазну авантуру па довиђења, а кад прођем тај тест онда мексико. Тако да смо ухватили ранији бус до ње и онда дуго стајали у оним вратима. Углавном причали, канда имамо доста сличног. Каже била је летос с неким Енглезом, и спавала код њега у хотелу две три ноћи и није је ни такао. Е да је био неки наш...
У повратку срео оног другара Попа а онда ме викне нека откачена другарица његове сестре, као знамо се из виђења одатле, и тих пола улице, до Леснине смо се испричали надугачко и нашироко. Риба је скроз опичена, и добро друштво за разговор. Ошишана кратко скроз, на дечачки, шминка минимална и у збиру изгледа и одлично и за памћење. Сретаћемо се још, мислим да се зове Јелица*. Напросто је хтела с неким да поприча („немој сад да ми се заљубљујеш, хоћу само да причамо“), а ако се знам са Попом онда мора да ваљам за то.
Иначе, у међувремену ме Слађа откуцала код кеве. Оно није да би ме кева нешто зајебавала због Бранке, али кад они тако нешто узму да спомињу, то увек носи неке алузије, спомињу се снајке и шгјз, баш ми није по вољи да знају. Чак и ћалету није баш под капу да излазим баш свако вече, ајде викендом али претера га. Сад бар постоји ваљан разлог.
Чарга славио рођендан, 12. Оног избацили, на гласању наставничког већа, са пар гласова разлике. Наша петиција није ништа значила.
Увече је довео пред Пролетер па је упознао с друштвом. Кажу биће код економске, на обали. Одемо до њене кеве, тај дан је она држала трафику, да се јави.
Док смо ишли онда до економске, све тражи неке потврде од мене. "Чуј, да ме питаш да ли те волим, то још не знам. Али смо се за ових неколико дана толико стопили да сам рекао себи да остајем с тобом па куд пукло да пукло". За то ме крвнички загрлила, скоро да смо пали. Задржали смо се успут уз бараку од градилишта (гимназија још није готова до краја), па онда до друштва. Одмах нас салете са флашама, има вина, има вињака. Одлучим се за вино, а после кажу да су ту сипали још свашта. Кад је нестало пића, они отишли у диско а ми остали ту да седимо.
После каже да је она Горица сад љубоморна. Касно.
----
* њу смо споменули једном, августа 2022. и Драгана је се сећа, живела је у суседном улазу. Није Јелица него нешто Мимица, Билица, не сећа се баш ни она.