01-VIII-1973.: Ноћ у ћорци
Швајцарски национални празник. На оном пољанчету где смо лане приредили логорску ватру, камење још стоји како смо га поређали. За гориво послужили остаци скела од исте недовршене куће, само сад са друге стране. Вино текло, јели кикирики, већ јели и прву туру меса, ја већ баталио неке глупаве Францускиње, долази Нислин матори и урла нешто на немачком. Да угасимо ватру, мурија долази за десет минута. Одем са једним цвикерашем, обојица већ пијани, по ону бесконачну батерију што ми је оставио Рудолф - то је цела канта, на то ради жмигавац на радовима на путу, ако заборавиш да угасиш имаш три месеца форе да се сетиш. Док смо се вратили, мурија већ дошла, сви говоре само страњски. Пајкани натуцају, ватра како се оно каже никс гут, вино никс гут, кока кола гут ајде пичка вам материна гаси то ајд губите се како се оно каже мајку му заборавија сан ма бјеж ћа, марш.
Разиђемо се, састанемо се на доку. Занимљива појава, кад год се појави матори, Нисла се тајанствено изгуби и појави се кад овај оде. Остатак меса и кобасице су Слађа и он испржили код њега кући па донели, па се клопало и пило и даље.
Изватао сам се нешто са једном пијаном Норвежанком, рекоше ми да је много гласна и не затвара уста, па ајде. Кад долази њен тип са пишања а она "е овај је баш добар, исто природан као и ти. Добар си, ал' добар је и он". Па онда мало с њим мало са мном. Онда је наишао крејзимен па сам је опет ућуткао, хоризонтално. Слађа рече да ми је оригиналан метод за ућуткавање. Питам тог њеног шта ћемо са њом. Каже штагод хоћеш, њено је тело, њено је летовање. Каже она њему да је води до шатора. Не знам да ли је слободан. Ма, до твог шатора. Сутра (већ му је доста). Ал' покупе се некако.
Други август, последњи дан. Нисла ми вратио лампу, купили четр литре вина и однели на док да частимо. Нашао опет неке две сестре што знају словеначки, а и српски. Барио млађу реда ради, ем изгледала старија ем била плава, ал' нисам се једио кад је отишла. Појаве се оне две Новосађанке, частио бих, последње ми је вече, ал' неста вина. Оду њих две по вино. Нисмо баш очекивали да ће да се врате, а и кишица почињала, па смо отишли код њихових шатора. Биле ту неко време и Веца и Снеца, ал' су отишле. Премештали смо се пар пута, и завршили преко код школе, улаз је надсвођен па можемо тамо и кад пада киша. Седели тамо, певали, ја мало по страни са једном од њих (плавом, наравно), мало се пољубили, рекла ми да не лежем на бетон због бубрега и "ал' си ти неки темпераментан тип", и онда је неко нешто извалио, јако смешно, и ја се повијем уназад од смеха и разбијем стакло на улазу. Откуд тако близу. Неки Ш. из Винковаца почео да вади стакло што је висило, нас двоје се повучемо у страну, ови почну да улазе, пале гасе светла, један покушавао да телефонира, но ушао сам за њима и њему држао прст на тастеру па није успео и некако сам наговорио све да изађу пре него што тако пијани направе неку штету. Онда смо некако сви изашли напоље и нисмо више улазили, певали нешто, неко је нешто шануо и рибе су нагло нестале и још двоје троје, а ми што смо највише попили смо касно приметили да је дошла мурија. Плаво ротационо, без сирене, комби. Ухвате једног, неко се позове на солидарност, "идемо сви" и одустанемо од бежања. Нас седам фрајера (ја, Новосађани и Ш. из Винковаца) и две Новосађанке. Потрпали нас у комби, један добио и шљагу, чекали нешто, и онда нас одвезли у мурију у стари град. Сви смо се нагло истрезнили осим Ш. који је са касетофона пустио "Иво Лолу". Е, који смо ми револуционари, аха. Брзо смо га ућуткали.
У станици се Ш. бунио, тражио да у записник уђе да су га тукли, а онај млади пајкан што није могао да нас смисли га је добро излемао. Добио сам и ја пар пендрека по рамену, срећом имао сам онај ћалетов плетени прслук па није било ни модрице. Главно да није ни у главу ни у бубреге ни у јаја. Одвели ме горе на саслушање, саслушао ме ко човек, без пизме и суревњивости. Ваљда зна како ови надувавају пријаве. Од доказног материјала сам на себи имао траку за косу и отварач за пиво.
Преноћили смо у заједничкој ћелији, на поду. Било нешто картона, ал' углавном на даскама. Свако је бар два-три пута свраћао до кибле. Рибе су пустили да оду.
Ујутро, трећег августа, код прекршајног, смо већ саставили причу. Крејзимени су приметили да се на школи пале светла, укапирали да се ја шверцујем (последњих десетак дана), мотрили су на мене још од оног случаја са куваром, нису ме ухватили али су рачунали да мора да сам умешан, па су сложили причу да смо провалили у школу, лупали прозоре (пази одједном множина), оргијали унутра (аха, приватио сам се мало са оном плавом, десет секунди и то стојећки, ако се то броји), и како после рече ћале, ликовали као да су ухватили Хитлера лично.
Платили смо (тј ћале је) казну/одштету 10000, истрпео сам ћалетов гневни поглед и "значи, тако!" кад је на улици гледао како нас спроводе из ноћне ћорке до прекршајног, и то је било то. Моја ноћ у затвору.
После кад смо сложили причу, тј чуо је од пајкана на улазу, прошло га је. Ови Новосађани још дошли да се нешто гребу, као вратиће (аха, све намигујем ћалету да не да ништа, а ја). Сви ти крејзимени су бивша мурија или још горе, има и који удбаш у пензији, све што није члан партије од пре рата им је сумњиво и требало би превентивно да се обради. Само чекају да се покажу. Уосталом, да смо хтели да провалимо, не бисмо палили светла... јебо логику.
Преподне се опраштао од руље и келнерица и скупљао паре. Новосађани пизде само се извлаче да не плате свој део (бар пола ја да платим) и гледају да се огребу. Винковчани помогли колико су могли, дотурили су чак и онај Ари и ортак му.
Спаковали се и око подне кренули. Преноћили приватно у Неуму. За вечером ми ћале држао придику да треба мало боље да бирам друштво (као да сам и пре имао неко мишљење о Новосађанима) и за тог Нислу више нећу да чујем (што му после није сметало да буде добар са маторим наредних година), лош глас далеко стиже, каријера итд. Јебе ми се за каријеру, битан је осећај среће, што може и без каријере. Веца и Снеца ме сматрају за хероја. Јеботе.
Четврти, дан прошао у путу. Фотку горе сам снимио кад смо паузирали на Тјентишту. Штогод ја мислио о стилу и форми званичне културе СФРЈ, споменици су величанствени. Ово је уметност.
Сви су на платоу, тј обе породице, сем мене, наравно, док сам шкљоцнуо. Два обриса скроз десно би требало да су Веца и Снеца.
Спомиње се: Вера Стојановић (Веца), Рудолф Охснер, Славица Тејин (Слађа), Сланислав Дуњић (Нисла), Снежана Стојановић (Снеца), удбаш, фрајер, на енглеском