23-VIII-1965.

Двадесеттрећи. "Већ сам се одморио од пута и сви смо расположени, јер ми је данас рођендан. Имам неколико другова и њихове родитеље као госте. Од маме и тате сам добио грамофон на поклон. Много се радујем поклону."

У дневној соби, са великим прозором, јер се не сећам да је радио икад стајао негде другде, па чак ни за време оног великог русваја 1963. А у њега је уштекан грамофон који сам добио, Емона преносива, без појачала. И две синглице, по ћалетовом избору, неки комичари и ваљда Радмила Караклајић (која је још наредних двеста година остала рибетина). Зачудо, тај радио из 1957. је имао ваљан улаз (две банане као за струју) и претпојачало, тако да се музика чула одлично. Проћи ће још пешес година док чујем негде шта је хај фај и шта је то стерео. То што је грамофон био преносив је значило да је имао коферче као писаћа машина, дакле није имитирао комад намештаја, а што није имао појачало - па, за толико је био јефтинији те сам га добио неколико година раније него што бих иначе.

Наредних месеци би се куповала по једна синглица, можда не баш сваког месеца (опет Радмила Караклајић, Оливера Марковић) али и двоструки сингл (!) са књижицом из серије "На слово, на слово", мада то мора да је било касније, кад смо имали теве. Ћале би бар сваки трећи пут убацио још понеког комичара - често из ергеле Радивоја Лоле Ђукића (дакле Мија, Чкаља) - или неке пародије. Што је било фино прва два-три слушања, ама касније се брзо пело на главу. Понекад би се сетио да пита што не пуштам више тог или оног, на шта бих се осетио скоро крив што не ценим поклон, што се убрзо изродило у "дај немој опет оне комичаре, то после нико не слуша". Те би синглице брзо потонуле на дно. Албума још пет година неће бити.

Ћале би понекад довлачио писаћу машину с посла, кад је требало да сложи неки дужи извештај, па би успут узимао омоте тих синглица и на њима откуцао датум набавке. Синглићи су још увек на броју, са све омотима, и ко зна, можда су датуми још читљиви. Ако се сетим, убацићу и то.

У ствари је често доносио посла кући, без обзира где је радио. Углавном му је требала статистика производње, толико грла овог толико оног, утрошак хранива, предато толико грла по тим ценама итд итд. Писао је у неке дебље свеске од трговачког папира (квадратићи 4мм широки, 8мм високи у светлоплавозеленим линијама, дебље црвене линије за горњу, доњу и спољну маргину), и пуштао нокат малог прста десне руке дужи, да лакше окрене нови лист - што су радили сви мастиљари тог времена. Често се догађало да је у његовој евиденцији био једини писмени траг разних задужења и раздужења, јер сељаци нису баш уредни са папирима, и знам за два случаја кад је неко замало заглавио робију али их је извадила његова евиденција, прихваћена на суду као доказ јер је у њој све штимало. Да ли је одатле ухваћен и онај ко је стварно направио мањак, то не знам, али је пребацивање кривице на наивце избегнуто.

Двадесетшести. "Данас смо неочекивано отишли код рођака у Бачку. Ја сам само гледао како играју карте, играо се, читао и гледао телевизију." То ће бити тетка Теја, Јаца, Деска и теча.

Двадесетдевети. "Сва три дана су ми прошла једнако. Једино је гађање ваздушном пушком уносило неку разноликост. От[пут]оваћемо вечерас, јер мама сутра иде на посао."

Четврти септембар. "Јуче је и тата почео да ради"


Спомиње се: Весела Сенић (тетка Теја), Десанка (Деска), Јасмина Сентовић (Јаца), на енглеском