25-VIII-1979.
Го је данас стигла кући. Ту смо се упознали, на степеништу породилишта. Кинула је кад је угледала небо, што се и нама често догађало кад смо били клинци.
Све је било спремно - соба, кревет, бочице, пелене (памучне, шверц из Румуније).
Бринуле су ме две ствари: прво, кад ћу се усудити да је узмем у наручје, јер шта ако се нешто забатрга па је испустим (и остали ужасни сценарији). Друго, радио нисмо гасили годинама, увек је радио, можда ноћу нешто тише... А сад беба треба да спава.
Решила је оба проблема једним потезом: турила ми ју је у руке и укључила радио чим смо ушли у собу, а бабе за нама.
Годинама нисам могао да замислим себе као оца. Још мање да беба може да буде тако лепа.
Таписерију на зиду је направила Ома, како сам је нацртао, тачније израчунао. Низ од четири хиперболе и једна елипса. Користио сам онај Хугин калкулатор да израчунавам координате, трајало ми је цело поподне. Цев сам практично макао са омота "Цевастих звона". Ома, каква већ јесте, није умела да то уради натенане... мора одмах. "Јуче сам то радила од шест до девет - знаш колико је то сати?" "Три" "Ма не..." "А, петнаест."
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Ома, на енглеском