Опет у Загребу, на квискотеци. Учествују четири кандидата, и пошто је почетак сезоне, бар двоје од њих су ветерани из ранијих сезона. Позивају и четворо за резерву (тај сам), ако неко од ових не дође, да ускочи.
Што је отприлике одлично, излет о туђем трошку. Нисам отишао право код Моркеца, него сам прво скокнуо на Сесвете, да обиђем Лајну. Доста сам лако нашао кућу, иако је прошло тачно десет година од прошлог пута. Чак смо се и пољубили нешто, али... јеботе, какав неред. Незагрејано, разбацане ствари на све стране, хаос, а ни она не личи на ону рибу каква је била, сва нешто зарозана, на њој ствари набацане не по боји или изгледу, него да греју. Није да сам ја нешто педантан и да волим све под конац, али ово... Била је, као и обично, у некој фрци, на пасошу је имала мрљу од уља у ком је растварано ко зна шта, а треба она и драги некуд да иду, а треба ваљда да продужи пасош, шта ако укапирају шта је... или примете на грани... Спомињала је да хоће да се очисти, да не узима ништа бар неколико месеци, да би могла да затрудни... Јебо живот наркомански, није то за мене. Смрсио сам нешто, не знам ни да ли сам остао целе две цигаре, и тутањ назад.
Моркец је већ био спремнији, наточио је некакав виски, пуштао ми кућне видоје из њихове викендице негде на Кварнеру, ручак је био царски, и на крају сам опет ухватио треску (како су у жаргону звали трамвај) и отишао у студио (који не знам да ли бих сад умео да нађем, није на истом месту где је било тестирање, оно су били изнајмили простор од неког радничког универзитета). Прво смо пар сати седели у некој мањој просторији са Лазом Голужом и ваљда секретарицом режије, и још два-три лика који су улазили излазили. Објаснио нам је потанко све шта и како, из оног дела који нисмо могли знати јер се не види на екранима. Све се снима у понедељак, па се емитује у четвртак. Има пауза после треће игре. У студију нема пушења. За представљање треба да станете тачно на онај крст на поду поред којег стоји Оливер Млакар. Не обраћајте пажњу на секретарицу режије, она је задужена за особље и публику.
Добра припрема, видео сам све што треба. Идуће недеље за озбиљно.
Онда сам се нешто запио са Моркецом и друштвом му, немам појма где смо то били, гемишт за гемиштом.
У суботу је Ома клала свиње. Њен отац је био направио неку скаламерију од старе веш машине и смедеревца, направио пушницу и штавише врата од веш машине су прозорче за контролу. То је стајало у дну авлије, иза свињца, и то смо Ома и ја донели. Не волим да било шта радим са њом, њен стил је грубо брзо и одмах, ударнички, а ово је имало искривљених ћошкова и оштрих ивица. Њој то није сметало, а ја сам зарадио огреботину на слепоочници.
Моје је било да, кад собалимо крмачу, клекнем на горњу шунку а обема рукама држим доњу, да свиња не може да се придигне, бар док јој Арпи не пререже грло (до пре две године је то радио њихов отац), а најбоље држати док се у шерпи не нахвата бар две литре крви, онда већ може да се пусти, више неће никуд. Мање од тога, и умело је да се деси (не нама, али видео сам једном као клинац, и чуо сам приче) да крмача устане и јурца по дворишту, сулуда и опасна. Чуо сам да је морао некад и пиштољ да ради. Није нам се догађало, били смо уходани.
До вечери би све кваке биле масне, подови такође, нокти скроз мекани од сталне влаге - требало је навлачити цревца на клип за утискивање масе у кобасице, а и ту масу је ваљало рукама замесити. Материјал за хурку и белу кобасицу је био барен, па је и то требало вадити из лонца и скидати са костију. Некад је било просто немогуће везати канап на крају кобасице, нико није имао довољно јачине у ноктима. Али сваки пут би посао био готов истог дана. Кобасице би се тек сутрадан стављале у пушницу.