јули 1978.
Ове смо године опет извели велику трипер комбинацију за летовање. Ишли смо сви, ал' сви, са три шатора и свим еспапом. Добар део ствари смо спаковали у овећу кутију, добро увезали, и послали железницом неколико дана унапред, па смо онда по доласку само изручили довољно ствари да ослободимо задње седиште у шкодилаку. Онда смо ћале и ја отишли на железничку станицу да подигнемо пакет, и донели га. Симетрично, на крају смо опет све што смо могли да скупимо стрпали у такву кутију, однели на железничку станицу и послали себи кући, па се вратили у камп да спакујемо остало. Можда смо то извели из двапут, једну ноћ су они спавали у колима можда.
Носили смо три шатора - велики (што су матори купили од неког прошле године ваљда), и два мала - мој и Арпикин. Њему је цимер ове године био Жива. Он је остао нешто краће и однео шатор, а овај се снашао спавајући још неколико ноћи у љуљашци.
Ово је снимљено пре успона на Велебит, кафе пауза док још може. Јер кад се крене узбрдо више нема стајања. Мислим да сам тад већ био инсталисао ручни прекидач за вентилатор да хлади мотор, јер по Шкодином старом обичају, сензор је био на погрешном месту и то се није палило кад треба.
Ове године смо некако укапирали (или су то матори прошле године) да је на хотелској плажи мања гужва. Ем по глави посетиоца дође и по ред величине више простора (камп је номинално примао 3400 људи, бивало је и дупло), ем што кампери некако не капирају да ама нико не контролише ко се где купа, и да могу и они слободно на хотелску плажу. Пре свега је док много већи - ем дужи ем шири - па увек има места да се простре пешкир или душек и напросто лежи. И лествице за излазак из воде има две... ма све. Одатле смо често скакали, и доста пута се и сликали тако. Мало је ветровито - плажа у кампу је у свом заливу, а ово је рт који заклања тај залив, па је мало проблем да се припаљује. Решено сочивом које сам нашао пре две године у травњаку у Новом Саду, обично филателистичко, мало изгребано, за припаљивање више него довољно.
Једини проблем са овом талпом је што таласи умеју да ураде... ово са слике.
Слајдове овогодишње смо развили тек негде најесен, кад смо прво савладали колор технику за негативско-позитивски поступак. Нису сви испали овако добро, али ето, има их и да ваљају.
Распоред шатора је био некако звездаст. У средини шатор мојих маторих, у коме се кувало и картало (тј испред, осим кад пада киша, било је и тога). Око њега, нас двоје и Арпи. Мало по страни, Милка и Лајна. Негде уз њих, онај Т. из Мурске Соботе што би дошлепао жену и приколицу камионом, па отишао два-три дана касније да ради, соло превозник је, па би онда опет дошао кад ухвати слободно. Има тог камиона на неколико снимака.
Други чудан и невероватан пар за ово летовање су Арпи и Лајна. Не знам на шта је то личило и колико је трајало - 4, 5 дана? - ал ето било је.
Ова фотка је једна од двадесет позирача које смо снимили током две-три вечери кад нам је био ћеиф да се тако фоткамо. Нас двоје, Лајна.
Како су се ово двоје смували, сам ђаво зна. Најневероватнији пар који нисам могао да замислим. Жива и госпојица, чудо невиђено. И како год да се нису ништа разумели, било им је лепо.
Нешто се било сјебало са нашом плинском боцом, оном истом пољском из 1968. или смо можда већ купили другу од неких Пољака. Штагод да је било, имамо два металца, па су они узели на себе да то мало остружу да лежи како треба.
Уочити "Политику" на столу. Ћалету би пропало летовање (што се мора бити и десило 1964., 1965...) кад не би могао сваки дан да прочита свежу. И инсистирао је да у киоску у кампу она не буде завучена негде у буџак, него да се лепо види, не мора цео предњи ред да буде заузет Шпиглом, Билдом, Коријеретом и сличним.
Наишли су и Веца са својим... бемлига, јесу ли се већ били венчали или је то било нешто касније? Она би требало да је тек одслушала другу годину... А и њена кева се изгледа више није бунила да ћерка иде са дечком на море. Углавном, он је развучен по десној трећини фотке.
Лик у оделу је директор кампа. Његов син, Нисла, се није дао видети, ваљда је био негде на студијама (и тако цело лето) или је ухватио нешто исплативије да ради а не да се само зајебава са клинкама по кампу. Матори је нешто био рекао о томе, ал' више немам појма шта. Навраћао је он неколико пута, воли да поприча са земљацима. Како је Сремац постао директор кампа u Задру... чудни су путеви самоуправни.
Судећи по цвећу на столу, те боци брендија (дакле не ракије него вештака), мора да је био кевин рођендан. Пошто са тог догађаја има и слајдова, биће да сам ту испуцао последње у боји, и ушнирао црнобели.
Спомиње се: 15-I-1988., Арпад Гунароши (Арпи), Вера Стојановић (Веца), Госпојица, Живко Равајловић (Жива), Задар, Меланија Мерћеп (Лајна), Милка Мерћеп, Сланислав Дуњић (Нисла), шкодилак, на енглеском