04-V-2007.: 2007-05-06
Овог пута одемо (Го и ја) право тамо, где су имали ту тамноплаву хонду сивик, што је она насрчкала на мрежи. Узели такси до тамо, нашли тачно онај ауто који смо хтели, мало се цењкали... у дућану каже 12к плус порез, на сајту каже 11 плус порез, добили за укупно 11к. Вратили се колима, са привременим таблицама, у климатизованим колима.
Како је Го променила мишљење о пазару. Сад може да купи ДВА галона млека одједном и да се не мисли како ће да их дотегли кући.
Потрајало је десетак дана док смо регистровали, јер... да купиш кола треба ти возачка дозвола, а вала и за регистрацију. Подразумева се да дозволу стекнеш на ћалетовом старом ауту, још пре краја средње школе. То да неко прво купи кола па онда на њима учи да вози напросто не постоји као случај. Тако сам морао да се упишем као сувласник...
За осигурање смо се одлучили за Гајко, упркос блентавој реклами („15% or more on car insurance“ што смо увек чули као „moron car“, говори брзо...), јер су јефтинији и све може да се уради онлајн, немају избачена одељења по градовима. Тј имају понешто... имају сауговараче који им раде шта треба, нпр проценитеље. Па смо тако морали да одемо до једног да погледа кола, што је трајало десет минута на паркингу - тек толико да види да није лупано, пеглано, плављено, зарђало. Технички преглед на Флориди ни не постоји.
И онда сам кренуо да је учим да вози. Ујутро бих их одвезао на посао, поподне покупио, а онда бисмо она и ја сели у кола па на вожњу. Нашли смо за почетне лекције - мењач, квачило, управљач - неки празан паркинг у крају, а онда полако кренули све шире и шире. Након десетак дана је дошла до тога да сам јој дао најзајебанији задатак: изашли смо из Волмарта гурајући пуна колица, и рекао сам јој да крене ка колима. Тј задатак је да се сети где се паркирала. Прошла.
Са фоткама нисам претеривао, јер сам носио само стару Агфу, која је спора. Бар садрже EXIF податке, па су времена тачна. Али немам појма што сам почео да фоткам тек тринаестог (ова је од 14.), дотле је чучала у ранцу.
Рикардо је обично остајао дуже да ради, па би се јавио негде око 22 или и касније да дођемо да га покупимо. Радио је у суседној згради, као тестер. Онда не бисмо отишли право до стана, него до суседне зграде, где су били поштански сандучићи за цело насеље, практично једна кућица са испреграђиваним зидовима. На сваком углу тога су биле повелике канте за отпатке, где су се бацале рекламе. Узалудан посао, та реклама поштом, то нико ни не гледа, ал' сви плаћамо, заобилазно и неумитно.
Спомиње се: Агфа, Горана Средљевић (Го), Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), на енглеском