Датум се могао написати као 19.9.1991 и био би симетричан. Зато су се тог дана венчали Градек и Рале, ваљда да лакше запамте.
У општини се нацртао практично цео ДБА. Нисмо ишли на свадбу, превише нас је. На званичној фотци, пред улазом, Штева, Сале (са ћерком, без жене), ми, Нена, младенци и онда још гомила непознатих (ОК сад знам њеног оца, сретали смо се касније).
Ту негде је био и овај случај:
Онај новопечени шеф од рачунара у хотелу "Лепенски вир" је дошао и седео три сата са Салетом и Болдијем, цртали су систем, где ће који рачунар да дође... Столови пуни, они су седели на једном крају великог стола у средини, где су склоњене две дваосамшестице да би уопште могао негде папир да се спусти. И пепељуга (Сале је пушио умерено до прилично, а Болди био на другом крају спектра, па онда још једну октаву даље) и кафа, наравно.
Кад је то било готово, цех је ваљда износио 386 сервер и три радне станице. А онда је тип схватио да не зна где му је оловка. Трајало је добрих 20 минута, пречешљали смо све где се он кретао, задизали тастатуре, завиривали између рачунара... Нудили смо му наше рекламне оловке са логотипом (логотрипом...) ал' не, каже, та оловка му је успомена од мајке, мајка остала на Ријеци, ко зна да ли ће је икад поново видети...
И онда се он заустави у очајничком положају неком, оно једна рука на чело, другом се подбочио страга, преко дупета... и напипао оловку у задњем џепу.
Само се три сата дружио са нама, па га ухватило. А реко замисли нас, ми смо стално са нама.
Иначе, од тог посла на крају није било ништа. Онај тактички зајеб на почетку, са директоровом женом (за коју смо мислили да му је швалерка и да јој не ваља прилазити ближе), је ваљда пресудио на крају. А штета, баш никад нисам радио апликацију за хотел, то мора да је опичено.
Била је једна слична сцена за тим столом, можда маја-јуна, кад су тако седели Болди и госпођа Кетић. Требао јој је систем за дућан, тј бутик и неку радионицу иза где је пешес жена кројило и шило. Како су преговарали тако је улог растао, и у три лака корака су дошли до сервера, упса, две радне станице и штампача. Пита она колико то дође, он срачуна, и она само спусти руку у своју торбицу, онако окачену о наслон столице, и, након десетак секунди плеса прстима у торби, извуче свежањ новчаница, два прста дебео. Тачно у длаку. Остали смо запањени.