10-VII-2021.
Устао сам у 6:20 јер на оном часовнику из Прага краћа сказаљка не стоји баш где треба, па сам мислио да је можда 7:20. Попио пола кафе, издимио пар комада, у 7:48 се појавио у Оптими да комбију налију фреона у климу. Нек издржи један дан.
Цело преподне је отишло на припреме - треба обући четворо деце, треба обући и себе, истуширати се, пало је и једно ванредно бријање... има ту свашта. Боба и Милена су стигли у очекивано време (позајмио кола од кеве), и веровали или не, кренули смо у подне. Клима је пичила, али недовољно за ову жегу, но у комбинацији са отворизнутим прозорима, могло се. Невероватан број трактора (индивидуалних пољопривредних трактора, политички коригованим речником из позног самоуправљања), добар део пута смо ишли баш споро, и опет смо стигли на време. Чуј на време, пре свих. Следећи је стигао Стојан, па онда Лена и Милан, па две даље рођаке из Вараждина, па кумови и онда још ваљда оне комшије... све скупа није нас баш било много.
У општини је све било баш брзо, у 14:13 смо већ излазили. Сала за венчавање је можда била умерено лепа седамдесетих, кад је зидана Општина, а после се накачило разних пожарних апарата и којечега, али је бар светло погођено, неко је то зналачки распоредио, тако да су младенци и кумови, и предња страна матичарке, добро осветљени, позадина приметно мање.
Испред општине се, наравно, нацртао цигански плехани бенд, са уобичајеним репертоаром од две ипо песме али зато врло гласно и под нос, а заузели бусију на углу зграде до паркинга... одјебали смо их сложно.
Онда смо имали сат ипо паузе, док они прошетају Апија... шта да радимо, отишли смо до сплава, скроз тамо на крају кеја, где ће бити сватови, заузели неке столове док је особље још намештало наше столове за касније.
Око 15:00 су се мање више сви већ појавили и током наредног сата смо се распоредили где ће ко да седи. Ми смо заузели двоструки сто у углу низводно ка реци, Драган, Боба и Милена сто у средини, младенци узводно од нас, Стојан и Вараждинке до улаза и још два стола између њих и младенаца су заузели познаници и комшије и то је то - тридесетак људи све скупа.
Бенд је био врло занимљив, две гитаре, бас, виолина и бубањ, и двојица-тројица певају, повремено врло занимљиво слажући гласове. Соло гитариста, штавише, изводи којешта гласом, некад оде октаву горе или доле, некад глуми овог или оног.... Кренули су са инструменталима, чак сам препознао, упркос жестокој преради, "Самба па ти". Прва тачка са певањем је била, ни мање ни више, "увек гледај живот са ведрије стране" из "Житија Брајановог" од Пајтоноваца, што је Лена дошла и отпевала једну строфу са мном. Нисам одолео, него сам извадио стару ноклу из џепа и снимио бар крај песме.
Линда и Санда су уживале, завлачиле се под сто, храниле врапце, гледале патке, трчкале тамо овамо, позирале. Лена је довела Апија, ком је за ову прилику, јутрос, сашила лептир машну :). Раја је пиздео прво што нема струје у телефону, па смо му уштекали пуњач код музике, а онда је пиздео што је мрежа лоша и сваки час прекида. А онда је пиздео онако уопштено јер му се иде кући, ал' бар капира да не може кад он хоће јер нас у комбију има деветоро. Онда га је Нина развеселила па је он био океј, али је онда Виолета почела да пизди што је музика прегласна.
Мој тренутак тихог весеља је био кад су засвирали "Русију" од Идола... па сам само рекао куму (другом, кума је прва) да "оно кад укапираш да си најстарији на журци". Истина, мало је старија од мене, али то се не зна.
Сватови у збиру мало чудни, седељка са прилично мало мешања друштава између столова. Кружили су младенци, седали час код ових час код оних, помало кумови, и ја сам ту и тамо застао са овима или онима. Није било плеса (ове две из Вараждина су ту и тамо ђускале крај свог стола - није био ни одвојен простор за то), није се певало заједно, само седељка са солидном музиком.
Литар ипо кајсије што сам донео је, како се испоставило, забрањен. Иста келнерица која је Лени дан раније рекла да може, сад је рекла да изричито не може, па је био договор да ће да се излази на кеј и тамо пије, ал' је онда испало да немамо чашице за то, а сви су већ дошли па немамо коме да увалимо задужење да купи успут оне картонске.
Негде око 19 је извела Санду и Виолету на кеј, да се мало проветре и изјурцају и склоне од музике. Виолета се брзо вратила, али зато им се придружила Линда. Лена је зарадила жуљеве од нових сандала, па је отишла мало даље где је некаква плажа и ладила ноге у плићаку. На то су се изуле и њих две па су трчале уз и низ сиз, можда 20-30 пута. Нешто махнито, напросто уживају у кисеонику, адреналину, доживљају, то не уме да стане. Ухватиш једну, друга се промигољи и већ је на врху... видимо да ово не може дуго. Утом је дунуо и неки поприличан ветар, обећано освежење се управо испоручује, вазе са цвећем се поизвртале, једна право преко мог ранца (у ком није било ничег, само резервна батерија за еос70)... прогласимо фајронт и збришемо. Нисам стигао ваљано ни да се испоздрављам, иста цигарета коју сам запалио пре тог ветра је још била на пола кад сам носио Санду преко насипа. Било је 19:37 кад смо кренули. Стигли кући брже него што смо дошли, нема трактора, нема никога. Киша ту и тамо, чак је било и "може та клима мало слабије?". Не може, али могу да успорим вентилатор...
Спомиње се: Апи, Виолета, Добривој Гунароши (Боба), Драган Умљанић, еос70, Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Милан Настић, Милена Пожарић, Невена Средљевић (Нина), нокла, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), сплав, Стојан Настић, на енглеском