19-X-2017.

Покушавао да повежем еос70 опет са лептопом. Био сам пробао и раније, али ми се баш није свидело - канонов софтвер га третира као скенер, дакле уради пробни снимак, погледај, е сад шкљоцни. Није то то, много је споро и има превише корака и на крају опет мораш све да радиш на фоткалици, само ти је окидач под мишем. А не можеш нешто ни да пратиш шта ради, није зграпно ама никако.

Ал' данас ми паде на ум да можда под линуксом има нечег бољег. Кад већ и другог за обраду фотака има... и нађем Ентенгл (запетљавина), који ради ама све што сам мислио да треба, и то једноставно и елегантно. И ни не треба му нека жестока машина - инсталисао сам га на декомп, који је тог тренутка ваљда имао десет година. Пали, иде. Са њега могу да радим практично све, осим механике на објективу, тј не могу да зумирам мишем, а изоштравање ваљда само аутоматско, ручно (тј бајаги ручно, и то у ствари ради моторче) неће моћи. Нашкљоцао десетак комада по кући (декомп је баш преносив, откако има ту дебелу батерију). Занимљиво ми је што канон не броји те снимке, цајгер мирује. Последњи снимак пре те серије је 05517, а сутрадан је кренуо од 05518.

(... 2 речи...)

Двајспрвог смо најзад отишли прво до блока 70 па онда до Лене. Блок 70 је кинеска четврт, тј скоро све радње у том тржном центру су њихове. (... 36 речи...) Обишли смо мало и остатак, све тражећи намирнице - јасминов пиринач, сој од сосе (намерна грешка), неки егзотичнији кари и кечап... с половичном срећом. Оно прво двоје смо нашли, ал' за кечап, и уопште зачине, мрка капа, треба знати кад кинески кад вијетнамски, јер је преведени текст један те исти на десет различитих кесица. И мислим да је на свих десет погрешан.

Пошто је још било лепо време, отишли смо са Леном и Миланом на неки сплав да ручамо. Место помало фенси али клопа свеједно добра, овог пута дизајнирање не квари садржај. Појео сам две пљеске од коњетине, и добро је било. Ветрић је пичио низводно, па смо мењали места тако да ми пушачи будемо низ ветар. А онда је сунце почело да сија под надстрешницу, па су спустили неко сито са те стране, и то је ем смањило бљесак да не мора да се жмирка, ем окренуло ветрић да опет носи дим преко стола.

Двајздругог схватим да је лету крај, нисмо никуд отишли, оде мас у пропас, и ајд бар да одемо мало на Фрушку, нисмо били од, кад оно, 1990. или 1991., кад смо водили децу и Ому за први мај. Ајмо. Седнемо у сакса, прођем познатим скраћетицама преко Жежељевог моста и Петроварадина, да се не пробијам кроз град, и негде око Каменице скоро намерно промашим скретање и уместо право на Венац, кренем кроз село. Врло занимљив крај, оно где су равничари прилагођавали све своје навике животу на падини. Од архитектуре до... ма свега, има ту и кривих улица, и авлија са чудним ћошковима... На гробљу један каменорезац закупио туце гробних места, поређао ту празне споменике, па изволте на готово. Што рекао један погребни предузетник, „ваше је само да умрете, остало је наша брига“.

Попели смо се и до превоја, и ајмо оним путем кроз шуму тј парк. Неки лик ту наплаћује нешто, неку еколошку таксу, шта ли, само му фали да му из задњег џепа вири нека аџенда. Тај пут је личио на нешто првих петнаест метара, а одатле био изрешетан кратерима величине тањира а дубине ванглице, чудна конфигурација. Оне паре неће отићи на поправку друма, по овако рупичастом се троши више горива, значи треба лечити последице тога (а узрок ко јебе).

Негде смо прешли и на јужну падину, не знам више куд је ишао тај пут, ал' смо стигли до Врдника с оне стране, и скренули до неког хотела, нешто велико раштркано и бајаги етнички јер је све мање више у дрвету и бајаги планинском стилу, чак и црква у авлији (!). Оно, јесте пејзаж диван, лепо се простире ту Срем, јесење боје, ма дивота једна... седнемо да ручамо. Неко мешано месо, шта ли, није да се памти (тј морао сам да завирим у фотке да се сетим), ал' добро је било.

После ручка... не знамо шта бисмо, ајмо кући. Ово је био годишњи одмор од пет сати. Наравно, нови Жежељев мост није готов, а стари је у ствари железнички а у слободно време тезгари као једносмерни друмски, пропуштају наизменично. Па смо чекали прво да прође воз, па да прођу камиони оданде. Скоро сви су мостови у Новом Саду срушени бомбардовањем 1999.; Жежељев је остао прилично читав, јака градња, и брзо је поправљен.

Киша није падала, ал' је изгледало као да ће сваки час да се провали.

Свратили нешто и до Арпике, нем' појма шта је било, нисам фоткао. Да ли смо отишли по нешто или смо му нешто однели, бемлига. Некад се такве ствари измисле само да би се имао изговор за посету.

Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), декомп, еос70, Јелена Средљевић (Лена), Милан Настић, Нови Сад, Ома, саксо, сплав, на енглеском