22-III-2010.
Мапу смо одштампали у хотелу, и наравно да нисам трефио где треба да изађем из петљавине пре Линколновог меморијала, јер је много запетљана и уопште не личи на оно како изгледа одозго, али смо ту некако зашли у крај који сам препешачио 2007, и стигнемо у амбасаду у 9:40 - раде од 10 - чак ме је и моје место за паркирање чекало од пре пет година :), над оном долином где је парк. Туда сам водао ЈуеСКру једном приликом, кад је било још доста времена до аеродрома, и деловало је баш сулудо да се таква, скоро тропска, џунгла* налази у сред града, башка што се кудзу пење уз дрвеће и мост, онако у стилу бивше цивилизације кад природа долази на своје.
Рачунајући да пасоше издају у неком не знам како битном одељењу, уђемо у авлију амбасаде на главни улаз, па нас портир упути на задњи буџак авлије, тамо је конзуларно. Обилазимо око зграде, а бетон сав местичав од тамнољубичастих мрља, угажено па размазано. Дуд! Е, откад нисмо јели дуда! Истина, није му време, ово је од јесенас, штета. Ал' црни дуд, уф. Има један код нас у крају, кад идемо у шетњу до парка, ал' комшија ваљда приметио да беремо, закључио да је грана опасно ниска, могао би неки дугајлија да звекне главом па да га тужи, те одсекао. Штета. За ових десет ипо година нађемо два дуда и не поједемо ни пуну шаку.
У том задњем крају дворишта видимо да је то прерађена гаража. Унутра чекаоница за, у вр главе, шест особа. Предамо папире, потпишемо где треба, кажу да дођемо за сат ипо. Одемо да се прошетамо. Ту све неке амбасаде, кинеска је на најближем ћошку. Цигар пауза, шетња, фоткање... гле и овде један Смарт паркиран, баш испред амбасаде. То сокоћало постаје популарно, ово је већ четврти ове године.
Буде нам досадно па се појавимо у конзуларној гаражи и пре заказаног времена, и стварно је већ било готово.
Дечко се скоро поломио око нас, баш је уљудан и услужан и... таман да смо се осећали као код куће. Пасоши су у џепу! Имају у амбасади и усељенике, тј једна веверица је ушла на територију, ал' можда није амерички држављанин, можда је само скокнула из кинеске амбасаде преко пута. У 10:45 смо изашли из амбасаде, сели у кола и кренули. Кренула је, тог тренутка, и киша, и то баш добар пљусак. У повратку сам мало цуњао док нисам препознао куд сам се возио са Гораном пре пет година кад сам ишао за Ленин пасош. Е онда нисам скренуо десно него продужио право, па смо онда цуњали много.
Ова блентава фасада, са неуобичајено живахним бојама, се појавила док смо тако цуњали.
Препознао сам неколико места где сам био залутао и раније, још кад сам оно ишао колима до Вашингтона па возом за Њујорк - и много ми вреди што препознајем, кад се не сећам како сам се тада искобељао. Онда Лена укључи интернет на мобилном (што ће, каже, на крају да кошта око $10), и крене да ме води све гледајући у мапу на екрану. И изађемо на аутопут за југ, најзад, и чак убодем и брзу траку (само за мотоциклове и возила са два или више путника)... и касно приметим да се она рачва и изађем са ње. Стигнемо у Кристал Сити, где сам крајем 2000. исто ишао нешто да гледам за посао, и туда смо се исто возикали петнаестак минута док нисам опет нашао излаз за аутопут.
А на аутопуту нас ухвати пљусак, па попусти, па још један, па попусти и тај... и тако једно 4-5 пута. На том последњем делу, од отприлике Дејл Ситија, сам возио највише четвртом брзином, више трећом, све полако и само гледајући у задња светла оног испред себе. Даље од тога се једва шта и видело. То је она завеса од кише.
И опет смо стигли кући већ око четири, иако има око 340км. Добро иде ово сокоћало :).
Писао мојима поподне.
Кад смо се вратили, видимо да је грашак истерао двапут већи него што смо га оставили, ротквице набујале, и преостали млади лук је истерао, а онај што је кренуо из главице (то смо потурали у земљу да се не баци) ће моћи већ да се једе за десетак дана. Руже терају на све стране, и то прво ове патуљасте, те су се већ разгранале и олистале, те има да цветају за две недеље. Уврстила се и шаргарепа и зелен, тера и расад парадајза, а ниче и расад паприке. Најблесавији је расад оригана, пошто је рачунала да тај ситниш не може да клија 100%, па је посејала онако одокативно, кад оно ниче ко лудо, то ће морати пинцетом да се раздваја расад.
[што се Гораниног доласка тиче] Ми се са њом договарамо још од децембра, па све ево сад ће па чек само
да види шта ће бити са овим, па док прође овај рок па онај па док види са шефом чим се врати са одмора, па кад се врати он пребаци на неког другог, питај њега... тако је то кад си тражен, и стално има посла. Добро да смо ухватили и ово. Иначе је већ набила максимум годишњег (добија се одређени број сати за сваки радни дан, па кад набијеш 162 сата више се не броји док не потрошиш), тако да ће опет до краја године имати онолико, па ћемо видети.
[Ендер се био као запослио...] Како дошло тако прошло. Били су се погодили за $16 на сат, што је отприлике ђене-ђене мајсторска тарифа (ипак је он атестирани техничар, за разлику од обичног механичара који ради само што му се каже, не дијагностикује сам и не поправља, само расклапа, вади старо меће ново. А и то је требало прво да крене са $14 прва три месеца, па онда... што је било негде на граници исплативости, под условом да ради свих 40 сати недељно. Дан пре почетка посла, јави се газда и каже пуј пике не важи, није 14 него 12, не гарантујем 40 сати, а још мање гарантујем да ћеш ове године догурати до $16. Те му је Нина рекла да не иде, кад већ ништа није потписао. А и да јесте, било би занимљиво да се види шта би газда са кршењем уговора.
[око Утрехта] Мислио сам да сам вам већ рекао - јавили су се пре десетак дана, примљена је. Већ је накупила гомилу детаља о томе како је тамо, какве везе има овај "Универзитетски Колеџ" (како се званично зове, блесавог ли имена) са самим градским универзитетом у чијем је саставу, итд. Занимљивост: само два дана након те вести, држи она час јоге, и у паузи нешто ћаскају, и пита је неко где ће да студира, и она каже Утрехт. Кад се огласи један Јапанац или шта ли је, и каже "ја сам тамо студирао једну годину, одлично је". Нисмо успели да ошацујемо која је то (не)вероватноћа.
----
Те 2000. је још смело да се каже џунгла, још се нико није био нашао увређен; већ неколико година касније то је политички искориговано, сад се каже „кишна шума“
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Ендер Аквила, Јелена Средљевић (Лена), ЈуеСКру, Невена Средљевић (Нина), на енглеском