18-X-2007.
Одвојили смо дан за туризам. Доручковали на истом месту, овог пута тек у 10, па полако ка Капитолу, Белој кући... ал' видим да сам нешто чачкао на врло битном месту, рано изјутра, око плана третмана који повлачи доста података кад се учитава пацијент, ставио сам да логује грешке... јер сам нашао да Јанов хватач грешака у доста случајева само провери два-три основна случаја, па ако није ништа од тога, продужи даље и ћути ко дупе.
То исто логовање грешака сам убацио и у упитнике (на пешес места), и у основну маску за пацијента.
Јан је инсистирао да га сликам којегде, да после показује деци. Нашао сам и нешто црнаца у кадру око Беле куће, неке црне веверице су се мувале по травњаку. Ретко виђам ту сорту.
Око куће... разни демонстрирају, има их и улогорених, види се да су ту одавно. Држе фотку Буша иза решетака, ех жељо пуста.
Онда смо отишли у обилазак музеја, који су сви ту негде. Пошто их је било више него што смо имали времена, одлучили смо се за само два - природњачки и свемирски. Тамо се сликао са костурима диносауруса, вероватно снимљеним у паузи производње нафте. Имају и неки зоолошки врт - кавез око ког се обилази, а унутра живи археолози или зоолози чисте земљу са костију.
Ова фотка ју је одушевила, ...јер једина добра веверица је фосилна веверица. Све је то прилично импресивно, но је питање колико ти диносауруси имају стварно нађених костију, а колико је ту креативне реконструкције, закључивања по аналогији и уопште шта се баби снило.
Занимљивији је био музеј астронаутике (која никако не сме да се зове космонаутика, јер је то израз који користе Руси, исто тако мора астронаут, не сме космонаут). Не знам шта који красни тамо тражи она стаклена скулптура, сува геометрија са урезаним ликом оног блентавог Марићевог зета унутра.
Немам појма где смо ручали, можда у самом хотелу, нису у ствари ни лоши. После ручка смо се скупили са лептоповима у фоајеу, ко кафу ко пиво, и удри. Видим да оцењивање ембриона има верзију од 7:05 ујутро, кад смо или спавали (по источном времену) или били још у музеју (ако додамо 6 сати)... могуће да је или Дас нешто чачнуо, или Јанов брат.
Не, јеботе, ја сам - има коментар са мојим именом на 7:16... што ће рећи да смо ми у музеју били сат раније ал' ја нисам пребацио време на Фујици на зимско... може бити да је ово једна од оне три недеље у години кад разлика између источног и централноевропског није 6 сати него пет, јер је блентави Буш продужио летње време једну недељу на једном крају и две недеље на другом. То ми увек направи пичвајз, ма цела фирма се забуни.
Око три сам убацио нешто у тулбар, да се дугме за СХЕТ не појављује ако клиника није америчка и ако додатак за то није инсталисан. Тад је ваљда још био само опција.
Она што је стигла на моје место у Ориону ми јавља да је упражњено место у Фолс Черчу... на три месеца. И то за конверзију из фокса у ликовни основни (visual basic). Фала, мати, на салати...
Увече смо отишли са неким друштвом на вечеру, и то на терасу неког хотела, са све погледом на Белу кућу од горе десно. Реко баш сам ти неки тајни агент, ево ту сам на 200м од улаза, са истеклом визом... Од друштва смо били нас четворица, неко троје из Ксиорга и неке две из неке фармацеутске фирме. Била је добра сцена кад је Дејвид у неком тренутку набацио да ево и овај овде је свеж непушач. Ове две тровачице одмах „а шта узимате?“. „Ништа... ладна ћурка“ (сви знају израз, откако је Џон Ленон тако назвао песму). Скоро да су се увредиле, како уопште смем да престанем да пушим а да не узимам ништа од њихових производа. Ето тако, увек сам био сам свој мајстор...
Марк је потегао мало више вина, и накачио се овој риби из Ксиорга, до те мере да је већ био мало нападан. Оно, није да није... ал' свеједно, зарад мира за столом га убедим да заменимо места... те ја седнем поред ње. Она се баш распричала, канда је пила колико и он, и сећам се само да јој је главна прича била како може дуго да издржи врућину, и то поприличну. Оно августа седи у стакленику у Џорџији и огрне џемпер. Не знам ко се ту коме набацивао, ал' смо брзо и прекинули, готова вечера, прошла и торта, идемо у шетњу. Током те шетње се прибила уз лика из своје фирме, који јој је дискретно држао шаку на десном гузу скоро целим путем, нико није приметио. Тај је изгледао најстарији од свих нас... Кад смо дошли наспрам огледалског језера, шкљоцнуо сам савршени одсјај обелиска у тој води, али нажалост њеном фоткалицом, колико да јој покажем како се то ради. Тако сад немам ту фотку, јер Фујицу нисам понео. Ту сам испалио и кључну реченицу, мазнуту однекуд: „понекад је фалусни симбол само фалусни симбол“.
Деветнаестог смо углавном седели у соби и радили. Послао сам једну фотку Шкрби, уз коментар „Проследи расејанима, јербо ми не прима пошту одАвде (и од Мује). Бокте, нисам био штандуља има добрих 12 година, а добре су бар по томе што нисам био штандуља. Ко није пробао, не зна које је то задовољство... кад се вратиш у хотел, и изујеш се, и стровалиш у кревет :)“. Сви су се сложили да је то зајебан доживљај и да не препоручују ником, осим што је баш Шкрба имао најбољу причу: „Ја сам ЗАИСТА једном, током сајма информатике у НС у новембру 1998. године, заспао потпуно одевен, са ципелама на ногама. Сео сам да се изујем, да се раскомотим и истуширам пред спавање и успут начинио кардиналну грешку: узео да прелистам некакав проспект.
Следеће чега се сећам је страшан бол у леђима и ногама и проспект још увек у руци. Прошло је најмање два сата која сам провео у положају "само се изврнуо из седећег положаја"...“.
Спомиње се: Градивој Шкрбић (Шкрба), Дејвид Бертон, Јан Бренкелен, Мохандас Раџ (Дас), Орионвер (Орион), расејани, СХЕТ, фокс, Фујица (Фујица), на енглеском