децембар 1961.: Прво сам мислио 1960.
Не да сам месец одвалио отприлике, него и годину. Но, према суседним сликама... видим ту је новогодишња јелка, а у гостима је један од тројице ћалетове браће од ујака из Бртога.
На овој фотци се види асфалт, дакле ипак је крај 1961. То парче земље је скроз изгажено блато, трава није стигла да порасте после завршетка радова, то ће догодине. Стазу су угазиле комшије од преко, туда су ишли на бунар по воду. Неки су носили и по две канте, окачили би их о обрамицу, што је дуга крива мотка са кукама на крајевима, па се канте окаче на крајеве а средина дигне о(б) раме.
Е сад да ли је тај ујак био М. или Б., нисам баш начисто, М. је релативно рано умро па га се слабо и сећам, а личили су доста њих двојица. Рекао бих да је Б, по томе како сав правнички битан позира (после је постао судија, и овако и фудбалски). Трећег, Г., бих познао увек, вазда је носио брчиће. Од њега сам, тек 2021., сазнао да су имали и четвртог брата, најпаметнији, баш му се смешила добра каријера, али је лоше искочио из воза. Кроз село је возио ћира, доста полако, па су навикли да искачу где им је згодно. Умро је у болници.
Ћале је неким чудом извукао овај и још пар снимака, или је ово лево ћале а ујак је шкљоцнуо... пре ово друго. Светла ниоткуда, тај један прозор а зима, нема везе што гледа на југозапад. А по кућном обичају, светло са није палило док баш не мора. Није нешто коштало, то је једна сијалица од 60W (касније 100W), него прозор гледа на улицу и одједном се све унутра види споља, а и избегавало се да се меша дневно и вештачко светло, сви су знали да то не ваља. Једна од оних мода којих се сви држе а нико не зна зашто.
Видим да су на столу бољи тањири и прибор, ваљда из сервиса што су добили за венчање. И омања флаша за точење ракије, сматрало се за помањкање укуса да се гостима сипа из обичне флаше. Наредних деценија ће то стићи до кристалног стакла (тј брушеног, стакло ама никако није кристал).
Иза кеве је сандук за дрва, где је била текућа залиха цепаница и угља за смедеревца, да се не би кујна хладила свако јутро док се оде до шупе. Над њом је у зид прибодена куварица, на којој је извезен мушкарац који се обраћа жени за (зиданим!) шпоретом, и каже „куварице, мање збори, да ти ручак не загори“.
Спомиње се: Бртог, на енглеском